Kolumna Александра Мариловић поводом Дана матерњег језика: Чување српског језика као завјештања данас

Александра Мариловић поводом Дана матерњег језика: Чување српског језика као завјештања данас

1

Aleksandra Marilović„На који звук дрхтиш, те си мајке син“

Језик заиста јесте наша најважнија институција, архив и музеј, како би то казао књижевник Матија Бећковић. А свака ријеч реликвија коју треба чувати.

Заснован на штокавском нарјечју, наш језик екавски и ијекавски, затим, источно – херцеговачки, зетско – рашки, шумадијско – војвођански, косовско – ресавски, призренско – јужноморавски, сврљишко – заплањски, тимочко – лужнички ишаран дијалектима, сложеног је акцентског система који свједочи о регионалном и социјалном поријеклу.

Окренимо се мало уназад, ми ћемо примијетити:
Може један народ и да нема.

И да не може.

И да не умије.

Ипак, српски духовни простор је у нама и то је веома важно. И ништа се не оставља на историјску правду, геније расе и достојанство државе.

И све то јесте процес једног трајања. Али не може да се мисли, да се сања, да се радује нити тугује на туђем језику. Српски књижевни језик слобода је коју смо освојили за себе. То је мучка борба коју је предводио онај бркајлија са дрвеном ногом у црвеном фесу, рођен у Тршићу гдје је на сеоским друмовима, воћњацима, покошеним ливадама, курузиштима застајкивао и мирисао матерњи језик.

То је онај исти језик који ће потврдити Бранко, Његош, Даничић. Који ће дијалектима обојити Стеван Сремац. Којим ће приповиједати Ћопић, којим ће нас прославити Андрић.
Српски језик су стасите дјевојке и раскошне баште. Српски језик је Дрина, Морава, Дунав у загрљају Саве. А то је све толико хармонично и он толико одговара нашим најљепшим родољубивим пјесмама, шумама, извориштима. То никако није само географски простор. Он је душа једног народа и синоним за његову слободу.

Наш језик је попут оне старе дадиље која бди над нама и прати дјетињство, љубави и туге, зрелост једног народа. Ту је похрањено наше историјско искуство. Он притишће савјест нашу.

Одрекнемо ли се свога језика, знајте, да се одричемо живог човјека јер језик дише. Он нас посматра, прати као псето, пјева нам. Он нас је прославио епским народним пјесмама, казивао је о једном заборављеном племену културној Европи аладинским умијећем, потпуно непознатих приповједача, није дозвољавао да заборавимо своје племство када су сви жељели да га заборавимо.

Изговорите:
Милешева, Љубостиња, Студеница, Грачаница.

Не заборавите ријечи:
Јербасма: „Она је као крушка јербасма, слатка и мека“ – Андрић; мостати – ћутати а мислити на своме језику; његовски – њему својствен.

Не заборавите имена:
Авакум, Воихна, Атанацко, Балша, Велизар, Валерија.

Подсјетите се његове језгровитости у Настасијевићевим стиховима.

Врелине и животне пуноће у Радичевићевим.
Сликовитости у стиховима Војислава Илића.
Читајте и присјетите се зашто волимо свој језик.

Професори српског језика овдје сносе велику одговорност.
Када мајка извади дојку да те куне она то чини на матерњем језику.

Српски језик је богато завјештање и припадање одређеном праву. Он представља упоран труд, вишевијековну храброст, страдалничку вјеру али тражи и визију да би се један идентитет одржао. Као страже за нама остају књиге.

Мочвара која полако гута наше биће зове се англосрпски језик. Туђице које нам доноси убрзан развој технике и технологије убризгавају „ботокс“ лицу нашег идентитета да би такво лице остало потпуно без гримасе, без достојанства бора, без трага живота и бивања.

Књижевни језик не смије остати као ријека којој су ратари окренули корито у своја поља и узели јој сву воду, па сада уклета кривуда до протраћеног ушћа.

Немањићи јесу били велики зато што су схватили да држава није само новац и војска. Језик са културом јесте оно што ослобађа и препорађа један народ. Наши упорни монаси сматрали су да је свако написано слово више гријех мање. Професори српског језика сносе тешку одговорност. Они треба да буду свештеници и свједоци постојања једног народа.

Ако бих својим ученицима требала нешто завјештати на матерњем језику било би то сљедеће:

Да нам зрак буде чист.

Да нам земља буде мајка.

Да нам дјеца буду васпитана.

Да сваког мјесеца посаде једно дрво и сваког дана науче један стих.

Да се дјевојке дотјерују образовањем, а мушкарци бонтоном.

Да арчимо имање свога језика, арчимо и не штедимо.

Да сједимо и ћутимо са пјесницима.

Да ђаци буду љубопитиви на своме језику.

Да причају о најневјероватнијим стварима.

Да приповиједају и да се смију слободно на истом.

Да опраштају како другима тако и себи.

Јер ништа није савршено и округло. Треба снаге и трепељивости сваком човјеку да би се формирао један здрав систем а од матерњег језика да можемо научити заиста много.
А ми смо овдје пали на испиту. Као професор српског језика не могу да се не питам гдје је ту и моја кривица…?
На концу, борба за наш језик није страст која залуђује него само љепота која задивљује.

Зашто баш 21. фебруар?
Генерална скупштина УНЕСЦО-а прогласила је 1999. године Дан матерњег језика, као сјећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки, у Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали зато што њихов матерњи језик није проглашен за званични.

АЛЕКСАНДРА МАРИЛОВИЋ,
поводом Међународног дана матерњег језика који се обиљежева 21. фебруара.

1 komentar

  1. Свака част. Веома надахнуто слово о језику. Химна највећој духовној вредности нашег рода и племена .

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije portala Derventa Cafe. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja, provociranja i drugih oblika neprihvatljivog ponašanja.

Portal Derventa Cafe zadržava pravo da obriše komentare bez bilo kakve najave i objašnjenja te da preda podatke o IP adresama nadležnim institucijama u slučaju zahtjeva.

Please enter your name here