Kada čitamo o teškim ljudskim sudbinama i/ili djelima koja prevazilaze ljudske granice obično nam se čini da je svaka takva vijest zapravo daleka i da se najčešće to dvoje zajedno prepliće tek u glavama holivudskih režisera. Ovo je priča o diskretnim herojima iz našeg komšiluka, koji nenametljivo postoje i svakom pružaju vjeru u sopstvene sposobnosti. Put od bolničkog kreveta do učešća u takmičenju koje iziskuje nadljudske napore za samo 15 mjeseci…to je put naše sugrađanke Ljupke Jokanić koja je završila polu-trijatlon nakon oporavka od teške operacije tumora na mozgu.
Trijatlon nije među poznatijim i popularnijim sportovima na ovim prostorima. O čemu se tu zapravo radi, kako je nastao „Ironman thriatlon“ i u kojim se disciplinama takmičari nadmeću?
Lj. J.: Ideja „Ironman thriatlon“ potiče sa Havaja. Radi se o ekstremnom takmičenju koje obuhvata plivanje u dužini od 3.86 km, 180.25 km vožnje biciklom i trčanje maratona u standardnoj dužini od 42.2 km. Kako je vremenom postalo popularno, organizatori su se odlučili na uvođenje „polu-Ironmena“ za one koji ipak nisu toliko fizički spremni. U „polu-Ironmanu“, na kojem sam i ja učestvovala, takmičari nadmeću u navedenim disciplinama, ali na duplo kraćim relacijama.
Zvuči naporno. Kako je to sve izgledalo „iz prvog lica“, kakav si rezultat ostvarila?
Lj. J.: I jeste. Dakle, pliva se 1.9 kilometara uz vremensko ograničenje od 70 minuta, nakon čega slijedi presvlačenje pa potom 90 km vožnje biciklom uz planinu na nadmorsku visinu od 1360 metara i uz vremenski limit od 5 sati i 15 minuta, da bi na kraju trčali 21,1 km. O kakvim se izazovima radi najbolje govori to što je vremensko ograničenje na punom „Ironman thriatlon-u“ 17 sati (8.5 sati u „polu-Ironmanu) i da onima koji nisu profesionalci treba bar 12 časova stalne fizičke aktivnosti da bi završili takmičenje. Sve se mjeri vrlo precizno posebnim čipom koji svaki takmičar dobije i koji ostavlja elektronski zapis na mjernim tačkama. Takmičilo se preko 2 500 učesnika i 20 ekipa, ja sam zauzela 1910 mjesto sa vremenom od 7 sati, 46 minuta i 18 sekundi. Ipak, rezultat nije bio u prvom planu, već završavanje trijatlona. Pored napornih disciplina, otežavajuću okolnost čine i hladno vrijeme, kiša, brojnost takmičara…
Na koji način si se spremala, koliko treninga dnevno, da li je to iziskivalo brojna odricanja i promjene u svakodnevnom životu?
Lj. J.: Potrebno je uložiti dosta vremena i odricanja. Preporučljivo je da pripreme traju najmanje 8 mjeseci, dok je optimalno i do godinu dana. Sve je krenulo sasvim slučajno, običnom vožnjom bicikla. Upornost je najvažniji faktor jer se moraju napraviti planovi kojih se moramo strogo pridržavati i preskakanje jednog dana remeti čitav proces. Na početku sam trenirala oko jedan i po sat da bi, kako se takmičenje približavalo, trenirala i do 4 sata. Najteža disciplina je plivanje i potrebno je vježbati u bazenu, iako bi optimalno bilo na jezeru. Ishrana je takođe jako bitna. Obilan doručak pun ugljikohidrata, proteinski šejkovi, piti dosta tečnosti i izbjegavanje šećera, slatkiša i sokova, grickalica, brze i uopšte nezdrave hrane. Sobzirom da su treninzi jako naporni neophodno je koristiti dodatke ishrani, energetske gelove i slično.
Šta te privuklo ka tom izazovu?
Lj. J.: Sve je zapravo i krenulo posle operacije tumora na mozgu u maju prošle godine. Kad sam dobila medicinske nalaze i dijagnozu nastupio je potpuni šok. To su stvari za koje misliš da se dešavaju nekom drugom, ne vjeruješ da se to može desiti tebi. Nisam mogla da samu sebi sažaljevam, život ide dalje i u suštini, čovjek najčešće vrijeme izgubi ili ga potrati beskorisno. Jednostavno, treba ga upotpunosti iskoristiti. Nakon oporavka koji je trajao 2 mjeseca krenula sam sa laganim fizičkim aktivnostima, na početku sa vožnjom bicikla. Recimo, neki od takmičara imaju preko 80 godina, mnogi imaju porodice i stalne poslove, a ipak odvajaju vrijeme za treninge. Ako mogu oni, onda može bilo ko, pa i ja. Prepreka je bilo mnogo, ali želja za završetkom takmičenja još i veća. Ono što sasvim sigurno mogu reći jeste da se sada osjećam mnogo bolje, ovo je za mene lično veliki uspijeh! Kada se uzme sve to u obzir i da sam imala vrlo skromne uslove za treniranje, čak je i rezultat zadovoljavajući.
Odakle ideja da se takmičiš u Austriji i šta je sve bilo potrebno ispuniti? Koliki su novčani izdaci?
Lj. J.: Takmičenje je planetarno popularno i održava se na svim kontinentima, a u Evropi u nekoliko država. U našoj blližoj okolini održava se u Austriji i Mađarskoj, ali je presudan bio datum održavanja. Kada govorimo o uslovima koje treba ispuniti potrebno se, praktično, samo registrovati, odnosno popuniti obrazac i platiti učešće. Ipak, da ne bi se strekao pogrešan utisak, radi se o ozbiljnoj organizaciji i takmičenju. Angažovano je 1 500 volontera, zatvorene su ulice u tom periodu, takmičari podjeljeni na profesionalne i ostale, prema polu i godinama, a na svakom koraku su i oni koji se brinu o zdravlju i bezbijednosti takmičara. Učešće iznosi 250 evra, a neophodno je plivačko odijelo koje košta od 100 evra pa naviše i bicikl sa kacigom. To su obavezni izdaci i ujedno najviši. Pored toga mogu se imati i posebne patike za bicik i posebne za trčanje, ali nisu obavezne. Oprema je potrošna i mora se stalno obnavljati, ali je olakšavajuća okolnost je ta što se može iznajmiti ili posuditi, pa samim tim i sniziti troškove.
Kakvi su dalji planovi?
Lj. J.: Trenutno je period odmora. Sledeće godine najvjerovatnije ću da se prijavim na Beogradski maraton. To takmičenje iziskuje manje troškove koje je do sada uglavnom pokrivala moja porodica, koja mi je pružila i najveću podršku, pored momka Gorana. Takođe, želja mi je i da pokušam da završim puni „Ironman thriatlon“. Ovim putem želim i da svima preporučim da učesvuju u sličnim stvarima. Nikad prije se nisam bavila sportom, čak se i finansijski dio može na razičite načine učiniti prihvatljivijim. Nema opravdanja, najbitnija je volja.
Boris Nikolić – DC
