Došao prijatelj iz inostranstva u goste. Obradovao sam se, a i sva familija kao da je najrođeniji stigao u kuću. Eh, vala treba prijatelja dobro ugostiti i valjano dočekati.
Dogovorim se s Draginjom, a ona pristade da napravimo po naški, onako sve kako valja, jer se prijatelj zaželio naše vode, našeg vazduha, hladne pive i rakije šljive. Mučilo me samo hoću li prasence, jagnjence ili jarca na ražanj turiti. A onda zovnem Draginju, pa joj onako potihano da se ne naljuti. Njoj je mozak u emocijama uvijek bistriji od moga. „
Ma, reko’ da na ražanj turimo i ono prasence i jagnjence“, velim ja Draginji, a njoj se okruga na glavi podiže kao da miš protrči kroz perčin ispod okruge.
„Ma, što ti je Stanoje? Lud vazda bio i ostao! To nam je za slavu namijenjeno, a ono jagnjence da Urošu kad u srednju pođe knjige kupimo“.
Ma, hajd’, Draginja uvijek kuka, ali popusti, pa turih na ražanj i jagnjence i prasence. Dok se još na ražnju okretalo, a ’nako rumeno zacvrnjelo, malo sam doturao pive prskanjem da bude što slađe, a Švabo, što je s prijateljem došao, samo viče: ’’Gut, gut, ales topro’’. „Ma, nije toplo“, velim ja, „pazi vruće je, da ne bi rukom poletio, pa se spržio, ja sramote i bruke“.
Došao i Nikodija, to jest, moj prijatelj, pa sa Švabom nešto mrđeka, a ja ne razumijem sve, samo ponešto naslućujem. A on Švabi, kao priča, kako je to naš običaj da se gosti dočekuju, a Švabo samo klima glavom i viče: ’’Gut, gut…’’, a skoro pola gajbe pive popio, a moja flaša stoji još napola i sve više i glasnije viče ono ’’Guut, guut, …“
Meni drago, zadovoljan Nikodija, zadovoljan Švabo, a dva sinčića prijateljeva, kao ne daj bože da tako mislim, po dvorištu trče kao dva šteneta, a nijedna stvar na mjestu ne ostade, prevrnuše, sve pred sobom šutaju, a ono malo voćaka što zazelenile, pokidaše i polomiše. Mene jed nekakav uhvatio, ali neću da vičem, duram, gosti su, neće dugo ostati, treba trpiti i ono što ti nije po volji.
Draginja je s Milkom u dvorištu prvo bila da joj cvijeće pokaže, pa povrće, pa slatko što je pripremila, pa kokoške nosilje, pa vočiće u štali, a onda je otišla u kuću i do’vatila se brašna domaćeg od pšenice da pogaču ukuva, a i kukuruzu će da pripremi.
Milka kroz velike okrugle cvike, sunčanice, sve to gleda, a ne znam da li dobro kroz tamna okanca vidi, jer zape za neku granu u dvorištu, ali ne odustaje i dalje ih nosi. Kud ne sklonu tu granu, a joj, ’oće li ? A ona okna od naočala okolo crvena, na ušima velike pozlaćene plastične alke, usne crvene od one boje što se meće na obraze da rumene, a na vratu skoro kilogram zlatnine. Vidi se da joj je teško nositi, ali kao vo u jarmu ne popušta i ne skida s vrata. Na ruci satić zlatnić i narukvica, ne znam od čega su, ali se šarene i bljeskaju kao da si na vašaru, a ne pred kućom u selu.
Dok sam skidao prasence i jagnjence s ražnja, Švabo je dobro na lotrama odspavao, a moj prijatelj je po ljetini prošetao kroz kukuruze i šumu, da se malo naduva vazduha i, bože oprosti, isprazni.
I tako ostadoše oni tri dana i tri noći, pa tek na četvrti dan ujutru krenuše. Draginja svega natovarila u ona kola da su gume legle, a Švabo maše rukom i stalno ponavlja ono: ’’Gut, gut, topro, topro…’’
Savko Pećić Pesa
