Kolumna Александра Мариловић: Видовдан, када мртви нису знали да су живи

Александра Мариловић: Видовдан, када мртви нису знали да су живи

0

„Тада мртви нису знали да су живи, али су живи били увјеравани да су мртви“ – Милован Витезовић

На часу српског језика питам ученика како ли замишља Косово Поље (а знамо да је то најпознатије бојно поље битке која се одиграла 1389. године,  када су се сукобиле српска и османска војска).

Ученик: “Наставнице, боље да су се договорили па то поље заједно покосили“!

Гледам га и чудим се тим очима пуним изненађења. Ја сам тај час нешто научила.

А сада наслоните се, удахните овај  празик, желим да вас питам нешто:

сјећате ли се свога кмета, израђеног како стоји, насупрот сунцу, у пољу жита и зна он добро док се моли Богу свемогућем да му је дати цару царево и другима шта се морало.

И одувијек тако: кадија га тужио, кадија му судио. И за све сватове који пролазе преко његове земље он ће платити свадбарину. Отвара он врата свога дома оном словенском гостољубљивошћу као Жича са седам врата али…

Али постоји нешто због чега тај исти прости кмет са ногама ураслим дубоко у земљу диже и куку и мотику. Када све оставља по страни и почиње да се моли коначно сам себи.

Када драгој каже: “Коње моје поведи у клисуру камениту, ђено трава не расте и не тече хладна вода“.

Много јесте траве израсло и прошло. Много воде нашло је своју путању. Многи бољи и паметнији бијаху прије мене али данас ја се сјетих старог нашег обичаја који казује како душе мртвих, када уђу у други свијет не сједе залудне, већ узимају учешћe у свему што се дешава међу људима и у природи.

Земља не зна за тајну: гле, изникао је симбол живе крви на Косову – цвијет божур, код Срба познат и као Духовска ружа. Он је за нашег човјека више од цвијета и лијека ( против епилепсије). То је трајни знак жртве нашег бића.

Ове сјене не дају мира нама људима. Данас дишем слободу, али нека туга пада као њихов пепео.

Нека линија на моме длану буде сигуран пут распуштеним истинама према теби, читаоче.

Нека мој длан буде коначниште оловци и миран сан прецима.

Нека овај мјесец изнад моје главе буде мирна лађа за горепоменутог ученика и сву будућу нашу и туђу дјецу.

Нека планета буде равна плоча или велика лопта, али да се људи не пале и не муче на истој због истина.

Јер истина је једна погача за све нас затражена само различитим језицима.

Ево ме у провинцијалном граду и веома се добро сјећам тог старог српског кмета чији сам изданак и ја. Ћутљив са кротком упорношћу коњчета кога шиба и свој и туђи газда. Али, гле, он као да хрли за нечим нејасним, али значајнијим од свега што су му у јаслима нудили.

Хрли коњче. Хрлиш, али срљаш, роде мој варљивим очима и ломним ребрима. Хајдучицом травом видали ти ране. Јуначким пјесмама слијепци видали ти душу. Измишљали Марка. „Али мртви брзо ућуте, а видовданска етика не пали свуда“, трезвен је био наш Црњански.

На крају, подаш ли ми Господе снагу да ријеч моја буде косац на широкој ливади читаоца, чему бих ли ја укрчила пут који табам а за себе сама не тражим друштва ни весеља…?

Не желим настављати ону стару причу о томе ко је код нас све крао.

Ни ону романтичну причу о колективном романтичном самоубиству, како га назва књижевник Дејан Атанацковић, чији ће редови бити и коначница мога писма, теби читаоче:

„Вама јунаци, желим да осветлате образ народа тако што ћете изучити корисне школе, створити добре породице, заувек се клонити војске и ратовања, зато напред у славу!“

Својим колегама и садашњим и оним будућим желим  мудрост Вуковог рођака – Јевте Савића који је у недостатку мастила растварао барут у мало воде и цртао му слова.

И онда:

ако се једнога дана пробудимо и кажу нам да смо само сањали како смо имали државу нека први од вас упали шибицу и покаже мртвима да су само дубоко заспали. Нека жаром сјећања усмјери свјетлост према Манасији, Дечанима, Жичи.

А ја ћу чупнути перо Белог анђела и написати једино што могу:

Бог нека и њих и нас прости.

Варљивим очима и ломним ребрима посвећујем овај редак некој будућности која нас, ђаво ли зна каква, чека.

Ја се не плашим и (по)стојим некако сигурна у све што захваљујући своме ученику и ономе кмету јесам. И ја се томе смијешим.

Видовдан, 28. 6. 2018. године

Александра Мариловић

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije portala Derventa Cafe. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja, provociranja i drugih oblika neprihvatljivog ponašanja.

Portal Derventa Cafe zadržava pravo da obriše komentare bez bilo kakve najave i objašnjenja te da preda podatke o IP adresama nadležnim institucijama u slučaju zahtjeva.

Please enter your name here