Постоји ли већа блискост него када човјек човјеку пјева? Или мајка чеду на грудима. Међутим, постоје и они тренуци када човјек пјева сам себи – да побиједи страх. Или, пјева лично страху да га заговори и заборави.
Казала је то за “Глас Српске” књижевница Александра Мариловић говорећи о новој књизи “Нешто неизрециво блиско” која ће ускоро бити пред читаоцима.
Књижевник Ненад Грујичић написао је рецензију за ову књигу у којој је навео да се снага ове поезије огледа у преплитању слика и призора које не очекујемо, а који када се нађу у завежљају пјесме постају тако природни и блиски.
Књигу је илустровао сликар Зденко Бећаревић, а како нам је испричала Алексадра Мариловић илустрација на насловној страни књиге представља цртеж из хербара цвијета амарилис.
– Амарилис сам као семантичку игру имена и презимена користила као шифру на књижевним конкурсима. Ова књига је букнула као неко заборављено сјеме. Својевремено сам писала о језику цвијећа. За овај цвијет се везује и митска прича о нимфи Амарилис која је покушала да освоји пастира Алетеа те је по савјету пророка сваке вечери долазила на врата драгог, обучена у бијело, објаснила је Мариловићева.
Додала је да је на прагу пастира Алетеа нимфа Амарилис сваке вечери пробадала своје срце стријелом.
– Након тридесетог дана, умјесто нимфе, Алетео испред врата налази овај црвени цвијет. Све ми се чини да је ово, заправо, митска прича о томе како ниче поезија. Обратите ли пажњу, унутрашњост амарилиса откриће вам звијезду. Отуда је овај цвијет био чест симбол како пјесницима, тако и сликарима. Пјесничке књиге јесу древни алхемичарски рецепт: Како кућни цвијет у саксији претворити у лични залазак сунца? Баш о тим ситним блискостима моја нова књига и говори, испричала је Мариловићева.
Како је казала, сви умјетници које познаје прилично су самокритични.
– Машта нам дарује ту привилегију да кућни цвијет у саксији (амарилис) претворимо у лични залазак сунца. Називају је још и “унутрашњом памети”, рекла је она.
Додала је да сви они који читају њене пјесме знају да често пише у мушком роду, што је многима интересантно.
– А ствар је, заправо, у томе што сам стидљива. Наравно, да није једноставно оголити унутрашњи свијет другима, али мој унутрашњи порив да то чиним тјера ме све даље и даље. Називам то правдањем дара, закључила је Мариловићева.
Из рецензије
Књижевник Ненад Грујичић у рецензији књиге “Нешто неизрециво блиско” наводи да овај рукопис има душу отворену ка другима.
– То је поезија исцеђена из голог живота, мед у матерњем језику. Са стручне стране гледано, она је обогаћена живом лексиком, занатским и творачким способностима да се речи препознају, подмладе и расцветају до миомирисне цвасти јоргована, написао је Грујичић.
Глас Српске
