Александра Мариловић: Ожиљци части – стазом успомена Живојина Мишића

У дубокој љетној ноћи, отворила сам књигу Моје успомене Живојина Мишића и можда не би био погрешан израз казати да сам се дрзнула о истој да пишем. Као некада дијаци на маргинама светоотачких житија, желим само да оставим какав – такав запис.

Живојин Мишић, српски и југословенски маршал потекао је из села Стругарник. Како сам свједочи, становници овог села били су неуморни радници који су вољели све своје да имају на оку. Не трпе туђинца у близини а у раду су се често такмичили између себе. Због ове особине били су немилостиви према укућанима. Нерадо су давали дјецу у школу. Жене су радиле све мушке послове, сем косидбе. Ниједан становник овог села ни за живу главу неће своју жену ословити именом, као ни жена свога мужа. Оне у за мужеве „она“, а мужеви за жене „он“.

Његови родитељи су имали тринаестеро дјеце. Живојин је био тринаесто дијете, а када се родио било их је свега осморо живих. Од тога свега, двије сестре.

Родио се на ливади у хладу једне шљиве ранке. Био је мезимац породице и крхког здравља. По навршетку шесте године већ је био чобанин оваца, коза, рјеђе говеда и свиња. У аутобиографији наводи да је његова породица имала више од 150 оваца, до 50 коза, најмање 6-8 волова, 15-18 крава и велики број јунади, свиња и коња.

Ко није чувао козе тај не може замислити шта су јади и невоље. Заспим ли где у хладу на трави, за трен ока нестане их, као да су у земљу пропале. Једог топлог дана, вероватно августа по подне, по несрећи заспим испод великог грма у близини својих коза. Из подужег спавања пробуди ме силна грмљавина с кишом…

…После кратког усменог саслушања око мене се увијао сирови дреновац исписујући по телу читаве хоризонтале. Био сам крив па зато ни гласа нисам пустио…

Након дуге препирке са сеоским кметом, породица га безвољно шаље на школовање. Учитељ му је био болежљив, необично строг али правичан човјек. Никада се није насмијао и својим ђацима је будио страх. Како сам каже:

Онај кога би казна батињања мимоишла због какве мање кривице одређиван је да усред пола ноћи прелази реку Рибницу и да учитељу донесе хладне воде из оне страшне пећине, у коју смо и усред бела дана с неким страхом улазили праћени циком безбројних слепих мишева.

Овако се већ у школским клупама калио будући војвода, који је говорио како у рату ништа није горе него бојазан од одговорности.

Поетски војни дух

У Једанаесту класу Војне академије 1874. године било их је примљено двадесет и девет.

Ни за један предмет нисмо имали написаних предавања, већ су професори на часу говорили, а ми смо морали да хватамо белешке. Двогодишњим ратом били смо се одвикли од учења, па смо у прво време муку мучили јер нас професори чешће прозиваху ради пропитивања.

Једног дана, идући изјутра на предавање са својим другом Павлом Јовичићем, свратише у скупштинску кафану да попију кафу. За другим столом сједио је пјешадијски мајор Радић са коњичким капетаном Станишићем. Између осталог, мајор је почео неповољно да говори о нашој војсци и њеним старјешинама. У исто вријеме је хвалио аустријску војску. Мишића су ови погрдни изрази о нашој војсци толико узбудили да више није могао издржати.

Господине мајоре, не могу дозволити да се тако ружно изражавате о нашој војсци. Ако је у аустријској војсци тако добро као што велите, нико Вас отуда на силу није довео.

Након неколико дана позван је преко управе Академије на рапорт због дрскости понашања према мајору Радићу и добио је прву официрску казну затвором на три мјесеца.

Већ 1885. године изађе указ о мобилизацији војске и увелико се говорило о рату, али нико није знао с киме. Многи вјероваху да ће се поново ратовати с Бугарима. На основу љекарског мишљења, од Мишића је тражено да преда батаљон и оде на лијечење.

Батаљон нећу да предајем у ово време! Можете ми га одузети само силом оружја!

365 пута: Не бој се!

Синтагма „Не бој се“ написана је 365 пута у Библији као дневни подсјетник од Бога да будемо без страха сваки дан.

Одбијао је да зна за страх и није желио да чује ријеч „тешко“. За овог човјека, крхке тјелесне грађе и здравља, просто није постојала у рјечнику.

Његови савременици су рекли како у данима кризе мало говори, готово никако не спава већ промишља о догађајима а многе ствари оперативне природе лично ради. Његова наређења запамћена су као оригинална и носила су нешто поетско у својој форми.

Три пута удаљен из службе. Три пута враћан.

Често је био жртва сплетки каријериста. Као и многи пријатељи српског народа, јасно је увиђао колико су му штете доносили блазирани интелектуалци. У својим Упоменама биљежи сљедеће:

Наши стари владаоци добро су познавали душу народа. Зар би Карађорђе или Милош могли да владају масама и у најкритичнијим тренуцима да нису одлично познавали свој народ? Данас, међутим, треба завршити неку школу у Паризу, Берлину или Бечу, донети отуда какву диплому, натући из моде цвикер и одмах тражити место у неком посланству или министарству спољних послова. Сви додири наших школованих дипломата с народом сводили су се само на излет до каквог збора.

Своју одвратност према овим апостолима туђих мода и обичаја наш народ је изражавао у свим приликама на њему својствен начин – ироничним погледима и подгуркивањем лактова. То доктори страних универзитета нису могли да виде.

Пресвлачење војводе у књижевног јунака

У роману Време смрти Ћосићу је Живојин Мишић постао књижевни јунак. Док је писао историјски роман, Ћосић је разговарао са многим људима који су познавали војводу Мишића. Описиван је као својеглав али правичан човјек. Међутим, војводина кћерка Радмила, писцу је рекла како је о њеном оцу написао будалаштине и да оно у књизи није њен отац.

Ћосић је одговорио: “Да, госпођо. То није ваш отац. То је мој Живојин Мишић…”

Стратегија – вјештина ратовања

Војвода Живојин Мишић пуних шест година, поред редовних дужности, предавао је стратегију на Војној академији.

Био је свјестан да у животу свих народа долази до смјене културе.

Млад и бујан народ, чим осети стран неоправдан притисак, почиње да се мешкољи и да тражи потребну независност у погледу свога државног бића. И онда, ето, сукоба…

Сматрао је да политичке комбинације имају већи утицај од војних. Слаба влада тежи за брзим успјесима. Наглашавао је важност земљишта а сматрао да је енергију воље основом командовања.

Док говори о комадовању, он заправо казује о васпитању, части као извору храбрости. Сматрао је да у најтежим приликама комадант дужан да управља по својој вољи. Комадант мора да има и стваралачког духа – јер онај који ствара, тај изненађује. А изненађење је, опет, услов за повољан успех у борби.

Живојин Мишић, пензионисан и у материјалној биједи са шесторо дјеце, није очајавао. Средио је списе са својих предавања стратегије на Војној академији. Објавио књигу, распродао примјерке и поправио положај породице.

Као што се мачка не сјећа претходног прозора, такав је данас наш однос према историји те како човјечанство и све љепоте које му око види настају, управо, онога тренутка када смо ми стигли на свијет.

Овај текст је посвећен свим нашим прегаоцима, који су попут сломљене пушке, бачени у старо гвожђе. Онима који су своју капљицу воде изнијели кроз недаће.

За тај допринос – моја мала капљица. И хвала.

Литература:
Живојин Мишић, Моје успомене
Војвода Живојин Мишић, Стратегија (вештина ратовања)
Добрица Ћосић, Време смрти

Александра Мариловић