Kolumna Алексанра Мариловић: Табу изрази у српском језику

Алексанра Мариловић: Табу изрази у српском језику

0

Нашем матерњем језику главне предмете одвајкада су предавали Бог и природа. Још као дјетету било ми је занимљиво како моја бака никада не изговара ријеч змија већ за то користи израз баја. Много касније, схватила сам да постоји нешто старије и од наше памети. Овдје је управо ријеч о табу изразима у српском језику.

Шта је то ТАБУ?
Ријеч је изворно полинезијског поријекла и значи нешто свето, забрањено. Може укључивати ритуално забрану помињања појединих особа, предмета, поступака који се сматрају светим или нечистим. Сматрало се да ће прекршитеља снаћи нека несрећа или чак читаву заједницу.

Даље, шта ли је то матерњи језик, како се истражује? У случају научника ради се о логичном приступу, ослањајући се на стечена знања. У случају пјесника ради се о непосредном откривању идентитета са универзумом који нас окружује. Многи изрази јесу и извор за познавање наше старинске религије. Хајде да то и провјеримо кроз наведене примјере:

ЧАСТ значи почаст, уважење; чашћење, жртву. Када тако стоји ствар одмах ће нам бити јасно значење ријечи „Нечастиви“ (како се еуфемистички назива Ђаво). Нечастиви је првобитно значило – онај коме се не приноси жртва.

Занимљив је и атрибут ПОКОЈНИ, када је ријеч о умрлом човјеку. То је магична ријеч. Пошто се, према познатом вјеровању, демон може створити испред нас када му споменемо име, ми га магичном ријечју „покојни“ нагонимо управо да остане у своме миру. Код Грка се мртви називају „жедни“. Тако постоји и прича о некаквом слуги који је заборавио да назове Бога када је захватао воду и зато проспе ту воду, али док је другу захватио „постане дијете од оне воде коју је полио“… А онда, размислимо, који постотак воде у себи садржи човјечије тијело? Код муслимана, ако дође до суше, носе се џакови са камењем и потапају у ријеку, а резоновање је овакво: суша влада због тога што су душе мртвих жедне, па су задржале кишу за себе…

Вјеровање у овакве „магичне ријечи“ доноси нам и предање о некаквој Циганки која је за опкладу од педесет плугова на њиви који су орали, зауставила својим басмама четрдесет.

Табу изрази, који су везани за животињски свијет, највише се користе међу ловцима или у појединим заосталим племенима.

Израз ДИВЉЕ животиње указује на то да су извјесне животиње некада припадале дивовима. Због вјеровања у демонску природу поједниних животиња имена су им табуирана или се умјесто правих ријечи употребљавају еуфемизми.

ЕУФЕМИЗАМ је фигура којом један израз замјењујемо другим блажим, љепшим. Даље:

ВУК се назива камеником или звијерком;

ЗМИЈА – непоменица или каменица, а змија поскок назива се непоскок.

ПАС – због подземне природе (сјетимо се Кербера) се назива чобанином;

МИШ је поганац.

МЕДВЈЕД – је стрико. А сама ријеч медвјед је еуфемизам и значи „животињу која једе мед“. Толико му је страшно име да се не може ни изговорити.

ЛИСИЦА – је тета.

ЖАБА – умјесто овог имена, које се пред дјецом не смије помињати, користи се израз баба.

Име КОБАЦ означава птицу која коби, предсказује зло.

Овакви еуфемизми заправо треба да доведу животињу у сродничку везу са нама. Па се тако и ЛАСИЦИ каже: „Ласо, ласице по Богу сестрице…“

ВУКОДЛАК – највећи наш национални бог имао је првобитно вучији облик. Он је био највећи вукодлак од свих вукодлака. Вампир је изворно ријеч нашег поријекла и значи исто што и вукодлак. Сваки вампир се мора за неко вријеме прометнути у вука јер се човјек након своје смрти враћа у форму свога тотема. Отуда и Срби када се нађу на непознатом мјесту поздраве се овако: “Оклен ође вука видио?“ Ово није ништа необично ако уземо у обзир познато народно вјеровање: „Што год има Србина јунака, свакога су одгојиле виле, многога су змајеви родили…“

ВЈЕШТИЦА – стара и заједничка словенска ријеч постала од вѣедети – знати. Означава жену која располаже великим знањем. Ми је такође зовемо и НОЋНИЦА. У овом случају користимо израз КУМА, као покушај да остваримо савез. Вјештица, када уђе у кућу, ваља јој дати парче хљеба по коме су посута три зрна соли, па не може наудити. Само име вјештица је еуфемизам. Право име нам није познато.

КЛИЦАЊЕ – дозвање мртвих јунака када је мала снага. Црногорци када се бију кличу и мртве: „Ха, гдје си, Страхињићу Бане“!

Позната изрека, углавном погрешно тумачена: “Ако немаш душманина, мајка ти га је родила“. Поред твог брата, на којег се ова изрека заправо и не односи, постоји ли још неко кога је твоја мајка родила? То је твоја ДУША, то си ти сам себи.

ВЈЕНЧАЊЕ – од ријечи вијенац, јер су виле магичним травама помагале да се задржи брачни друг.

УДАТИ – ласцивно, уду ћу је дати;

ЧОВЈЕК, шта ли то бијаше?

Хм, на концу, овај приказ завршићу дефиницијом нашег др Владете Јеротића који каже да је то „биће произашло из природе, али не више потпуно у природи, одређено за културу, које још није постало културно, али позвано да гради културу градећи себе, своју околину и читав свијет…

АЛЕКСАНДРА МАРИЛОВИЋ

 

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije portala Derventa Cafe. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja, provociranja i drugih oblika neprihvatljivog ponašanja.

Portal Derventa Cafe zadržava pravo da obriše komentare bez bilo kakve najave i objašnjenja te da preda podatke o IP adresama nadležnim institucijama u slučaju zahtjeva.

Please enter your name here