На Спомен-комплексу у дервентском насељу Чардак данас је служен парастос за 37 Срба убијених у прољеће 1992. године, када су, према свједочењима преживјелих и породица жртава, насеље напале снаге Хрватског вијећа одбране и паравојне хрватско-муслиманске формације. Посебно болан симбол страдања остао је православни Васкрс те године, када су почињени најтежи злочини.
Од укупног броја страдалих, њих 19 сахрањено је у масовној гробници у Чардаку, девет на католичком гробљу у Модрану, а двоје на муслиманском гробљу. Парастосу су присуствовали чланови породица, преживјели логораши, представници власти и грађани, који су и ове године одали почаст невино страдалима.
Међу онима који су преживјели страхоте је и Остоја Шарчевић, који је заробљен 26. априла 1992. године. Присјећајући се посљедњих тренутака слободе, говори о безизлазној ситуацији у којој су се нашли мјештани-
– То је био наш посљедњи дан на Чардаку. Били смо опкољени са свих страна и нисмо имали избора – или да се предамо или да изгубимо главе. Нас 27 се предало око 11 часова. Послије тога, ко год је пронађен жив – више није заробљаван. Отворили смо касније гробницу са 18 тијела… остали су убијени и завршили на гробљу у Модрану, прича Шарчевић.
Он свједочи и о данима проведеним у заробљеништву, које описује као неизбрисиву трауму.
– Провео сам 55 дана у логору. Побјегао сам 19. јуна на Томасовом брду, када је погинуло осам заробљеника – ја сам преживио. Имао сам тада само 45 килограма, био сам го и бос. То се не може заборавити, ни када би човјек хтио, каже он.
Предсједник Удружења заробљених бораца Дервенте Драго Кнежевић подсјетио је да је напад на Чардак извршен на највећи хришћански празник.
– Прошле су 34 године од тог Васкрса који је требало да проведемо са породицом, у молитви. Умјесто тога, доживјели смо најтежи дан у животу. Напад је почео ујутру око осам часова, а већ до поднева Чардак је био спаљен. Није остала ниједна кућа, нити иједан Србин, рекао је Кнежевић.
Он тврди да су цивили убијани без разлике.
– Убијани су редом – дјеца, жене, старци. Они који нису убијени, одведени су у логоре. Тамо су људи мучени, затварани иза жице као стока. Мало је оних који су одговарали за ове злочине, а многи свједоци данас више нису међу живима, нагласио је Кнежевић.
Потресно свједочење подијелио је и Дејан Аџић, који је као дјечак преживио ратна дешавања и изгубио оца.
– Имао сам десет година. Гледао сам ране, ожиљке, трагове мучења – спаљивања, ломљења, вађења зуба. Мој отац је преживио логор, али није дуго живио након тога, погинуо је на ратишту у Теслићу. Све што су прошли ти људи – не дај Боже никоме, рекао је Аџић.
Градоначелник Дервенте Игор Жунић поручио је да је обавеза свих да чувају сјећање на жртве, али без мржње.
– Окупљамо се сваке године да се сјетимо невино страдалих људи. Најтеже је што многи одговорни нису адекватно кажњени. Наша обавеза није да мрзимо, већ да памтимо – због будућих генерација. Оно што се десило на Чардаку не смије никада бити заборављено, рекао је Жунић.
Након парастоса, вијенце су положили чланови породица погинулих, представници Градске управе, Народне скупштине, Полицијске станице Дервента, као и делегације организација проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата и политичких партија.
Дервента Кафе
