Поводом 150 година од рођења великог српског књижевника Боре Станковића и 110 година од његове интернације у Дервенти, 29. и 30. септембра биће одржано књижевно вече „Дани Боре Станковића“.
Овај културно-едукативни програм посвећен је животу и стваралаштву једног од најзначајнијих српских писаца, али и посебно његовом боравку у Дервенти током 1916. године, када је, као интернирац, боравио у нашем граду.
Прво вече, 29. септембра са почетком у 19 часова, биће посвећено језику и књижевности. Програм ће предводити проф. др Биљана Бабић, декан Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци, заједно са студентима, кроз програм „Разговор о језику“.
Посебан музички дио програма припремиле су професорице музике Милијана Жунић и Драгана Латиновић, које ће извести двије пјесме из врањанског краја, завичаја Боре Станковића.
Другог дана, 30. септембра, такође од 19 часова, публици ће се представити проф. др Душко Певуља са Филолошког факултета, који ће говорити о Бори Станковићу и његовом књижевном стваралаштву.
Кроз овај програм биће представљен значај Дервенте у животу и стваралаштву великог књижевника, као и околности у којима су управо у нашем граду настале приповијетке „Моја жеља“ и „Луди Риста“ – које можете прочитати ОВДЈЕ.
Дервента Кафе
Kada se kaže “boravio u Derventi” to izgleda kao da je doßao na odmor. On je u Derventi bio u zatvoru a veci dio vremena,na žalost, u zarobljenickom logoru.
Ovo su činjenice o nedobrovoljnom boravku Bore Stankovića u Derventi:
Kada je u oktobru 1915.godine austrougarska i njemačka vojska snažno napala Srbiju, otpočelo je opšte povlačenje. Bora Stanković je u tom metežu napustio Beograd, ostavivši porodicu (ženu i djecu) u Kraljevu. Kao činovnik Ministarstva vjera, prešao je najprije u Niš, a potom je sa kolonom nastavio bjekstvo prema Crnoj Gori.Početkom 1916. godine, nakon kapitulacije Crne Gore, austrougarske trupe su ga zarobile u Podgorici. Prvobitni plan okupatora bio je da ga, zajedno s ostalim zarobljenicima, deportuje u logor u Mađarsku. Međutim, u transportu se pojavio tifus, zbog čega je konvoj zaustavljen, a Stanković je zadržan u karantinu u Derventi.
U Derventi je proveo veći dio 1916. godine. Isprva je bio u logorskom smještaju, ali je zbog loših uslova i svađa među interniranom inteligencijom tražio da bude prebačen „među narod“. Uz pomoć lokalnog ljekara, dr Mandića, smješten je u derventsku bolnicu gdje je dobio svoju sobu. Takođe, prema lokalnim predanjima, kraće vrijeme je boravio u tadašnjem hotelu „Rajčević“.
Lokalni Srbi i Bošnjaci (muslimani) (poput porodica Marković i Alibegović) prepoznali su velikog pisca, svesrdno mu pomagali, donosili hranu i pazili ga. Stanković je kasnije zapisao da je u Derventi „prvi put u životu osetio istinsku nagradu za svoj trud na književnosti“.
Uprkos teškom psihičkom stanju i sklonosti piću, u Derventi su nastale njegove poznate pripovijetke „Ludi Rista“ i „Moja želja“. Stankovićeva najveća preokupacija bila je kako da se vrati porodici u okupirani Beograd. Spas je vidio kada je u štampi pročitao da je pomoćnik austrijskog guvernera u Beogradu postao Kosta Herman. Herman je bio nekadašnji urednik sarajevskog časopisa „Nada“, u kojem je Bora godinama ranije objavljivao svoje radove.Preko svojih derventskih prijatelja i veza, Stanković je uspio poslati molbu Hermanu. Herman je intervenisao, pa je Bora pušten iz internacije i krajem 1916. godine vraćen kući u Beograd.
Nakon povratka u okupiranu prestonicu, da bi prehranio porodicu i preživio pod okupacijom, Stanković je prihvatio poziv hrvatskog književnika Milana Ogrizovića i pisao kulturne feljtone za okupacione „Beogradske novine“.
Zbog ovog čina, u poslijeratnom periodu (nakon 1918) dio javnosti i kolega ga je oštro kritikovao i optuživao za kolaboraciju i izdaju, što mu je donijelo mnogo gorčine u posljednjim godinama života.