Још док смо били на факултету, пријавила сам се на програм за дадиље које живе са породицом и тако сам дошла у Њујорк, а послије је све некако ишло својим током.
Ту сам упознала Федерика и када сам завршила са програмом, отишли смо код њега у Уругвај, тамо се вјенчали, а након извјесног времена доселили се у Лос Анђелес и засновали породицу. У нашем америчком дому, иако хиљадама километара далеко од родне куће, славимо и овај Васкрс у духу наших обичаја, уз обојена јаја и богату трпезу.
Иза тих ријечи крије се једна Дервенћанка, једна Вања коју је судбина прије деценију и по одвела у Америку, гдје и данас живи под презименом Брубахер Ђекић и мајка је двојице дјечака. Један има двије и по године, а други четири мјесеца.
Присјећајући се времена када је одлучила да искуси живот на другом континенту, каже да је Федерика упознала преко “Фејсбука”. Послије неког времена дописивања су се и званично упознали. Када је завршила програм, отишла је код њега у Уругвај, опет на сасвим други крај свијета. Федерикова породица живи у Монтевидеу.
Тамо су се вјенчали 2010, а наредне године весеље је било и у Српској.
– У Уругвају се за Васкрс не фарбају јаја, а било је тешко доћи до боја. Ипак, док смо живјели тамо, он је добио понуду за посао као програмер у Лос Анђелесу. Када је ријеч о празницима далеко од куће, у Уругвају је било мало необично јер је тамо у децембру и јануару, када славимо Божић, љето па у вријеме када украшавамо јелку харају врућине. У Лос Анђелесу исто нема снијега, али зна бити хладно, тако да је мало боље. Имамо и двије цркве, Светог Стефана и Светог Саве, и више наших православаца. У цркву увијек идемо за велике празнике и некада и недјељом, прича Вања за “Глас”.
Као ни у Уругвају, ни Американци не фарбају јаја.
– Није им то обичај. Они више воле чоколадна јаја, али ми Срби фарбамо, па и пријатељи Јермени. Једна пријатељица прије двије године нас је позвала да фарбамо јаја код њих. Мало је теже доћи до боја, нису као наше добре, купујемо их махом путем интернета. Увијек покушавамо и природним бојама као што је лук, цвекла… казала је Вања, послије чега се осврнула на то како им изгледа трпеза за васкршње празнике.
Говорећи да воле ујутру на велике празнике отићи у цркву, додаје да и тамо имају ручак и за Васкрс као и за Божић који се “резервише”, односно уплати раније.
– Обично буде прасетина или јагњетина, тако да ручамо у цркви, дјеца се играју, а онда увече, када дођемо кући, супа, погача. Тренутно нам помаже и моја мама која и јесте задужена за погачу. Испечемо неко месо, пилетину или нешто прасетине јер је овдје мало теже испећи цијело прасе. Не смије се то радити у дворишту, али постоје мјеста гдје се може купити, прича Вања.
И док чува православне обичаје са огњишта у Српској, усваја и друге.
– С обзиром на то да имам дјецу, овдје воле тај обичај, како зову, лов на јаја. Узму пластичне кутијице од, на примјер, “киндер” јаја, напуне их играчкицама и разбацају по дворишту, сакрију у жбун, па их онда дјеца траже. То је једини обичај што се тиче Васкрса. За Божић се дијеле поклони, а не пакетићи, прича она.
На крају не крије да ипак недостаје оно нешто, како рече, наше.
– Недостаје породица, пријатељи, али с обзиром на то да и овдје имамо доста нашег друштва, то се мало ублажи. Недостаје и наша храна, али не храна као храна. Више тај ритуал сједења крај ражња, устајање раније. А остало се све нађе и спреми, поручила је крају за “Глас Српске” Вања Брубахер Ђекић уз поруку “Христос васкрсе, ваистину васкрсе”.
