Након евакуације из Ниша пред аустроугарском и бугарском офанзивом, у повлачењу са Владом и војском, службеник Министарства просвете и вера Бора Станковић је преко Пећи јануара 1916. доспео у Подгорицу. Мамуран после бурне пијане ноћи, Бора је решио да не настави повлачење ка Крфу већ да остане где се затекао. Ова одлука ће га одвести у интернацију, прво у Дервенту, а онда у окупирани Београд, где ће сарађивати са окупационим новинама и због тога након рата бити жигосан као издајник, пише Вуле Журић.
О свом боравку у Дервенти, Бора Станковић је писао како је по први пут осјетио истинску награду за свој труд у књижевности. Била му је непријатна толика пажња мештана, а судећи по свему био је скроман човјек. Спавало се на слами, али могло се ложити и чистим држати. Народ је хранио писца. Господин Стево Марковић скупио је међу Србима неколико стотина круна и предао их Бори.
Станковић је за време интернације у Дервенти 1916. написао две приповетке Луди Риста и Моја жеља. Објавио их је познати књижар Исо Ђурђевић 1920. у Великом илустрованом српском народном календару за преступну 1920. годину.
>> О изгнанству Боре Станковића у Дервенти више прочитајте ОВДЈЕ!
МОЈА ЖЕЉА
Ево ни сада, ни целога живота, никада никоме не позавидех више него тада њему, када после положене матуре дође кући, да проведе распуст.
И пре је било ”наших”, али већином су допирали до Ниша, а највише до Алексинца, по учитељским школама. А и ко би се усудио да иде чак и тамо у Београд, знало се да иде или у Богословију или у оне кратке земљомерске и телеграфске курсеве. И сви би они, ма да је већина бивала доброга стања, ипак одлазили са лажним општинским уверењем о сиромаштини и онда би своје школовање провели око мољакања за стипендије, послуживање и разне милостиње. А новац, што би га добили од својих кућа, брижљиво би чували и крили, да би могли , када за време распуста дођу овамо кући, што више да довуку не одела, него машни, оковратника и манжетни. А највише велике, гломазне књиге, историје, и то културне, социјалне, па чак и на туђим језицима само да би овамо нас, своје рођаке, који ћемо исто тако, кроз неколико година, продужити школовање, том својом наученошћу, том множином књига, студија просто убијали и изазивали код нас толики страх а и поштовање.
Међутим он, Милан, мој као неки рођак по тетки а и комшилуку, јер њихова је кућа била одмах трећа од наше-није хтео да буде као сви они. Одмах оде тамо у Београд и уписа се , и то у ”најстрожију гимназију”, како се говорило, и продужи даље школовање. И што је најглавније било: није се као сви до тада, издржавао послуживањем, него поучавајући децу по господским и министарским кућама. Тако се бар његови укућани, а особито отац, причали, и тако смо ми сви-не веровали, него тврдо били убеђени-јер за нас овамо свака је београдска кућа била министарска.
И што га још више уздиже: не само да није од куће тражио да му се по каткад пошаље новац, рубље или одело, особито нове јаке ципеле, него је он отуда овамо њима често слао поклоне и дарове.
И сад не могу да заборавим оно, што је чинило читав догађај, када би његови о слави, Св. Николи, добили од њега живе, свеже рибе. Велике и живе, и то у доба, кад је овамо код нас и слана, готово укварена, риба била посластица, реткост. Колико пута бисмо тада ми, деца, ишли, да их гледамо, како се одмрзнуте у топлој води, већ крећу и мрдају. На сваки њихов изненадни покрет, удар репом, ми бисмо одскакали уплашени, а опет сваки од нас, кришом, да нас не би спазили, замакали смо прсте у ту воду, са страхом додирујући њихова љигава и тамна тела, па после не бисмо могли да их се налижемо, наслађујући се тим рибљим, сланим мирисом. Па онда оно-не хваљење, него срећно, а у журби, у великом послу идење његове матере по комшилуку и тражење на послугу каквог великог суда, особито широке и дубоке тепсије, у коју би могле те и толике рибе да се сместе и стану. И онда оно њено вајкање:
Не знам где да нађем толики суд!-Ја толики немам, а он, ето послао отуда неке рибе. Не знам ни да ли су морске ни какве су-само велике и живе. И сада не знам, шта с њима да радим. А шта му је требало толико да нам шаље и толике, ко зна колике, ко зна колике је паре за њих дао?…
Али кад он, после неколико година, у тој првој и најстрожијој гимназији положи и матуру и за време распуста дође овамо, тек би онда било нешто. Прави господин! Са развијеним кључним костима, јаким вратом и тамним, маљавим вилицама и наусницама. Чела развијена, висока, испупчена а више њега нарочито уздизана и кратко поткресана коса.
Обучен, истина, у доста широко, не за њега кројено одело, али прилично ново; са штапом испод пазуха, великом кожном дуванкесом и у рукавицама и са чак до испод пола шаке дугачким манжетнама. А ја се убих, скући цртаћу харију, савијајући као манжетне: а по овима, од хартије, од хартије, наслађивао сам се, како ће ми оне тада лепо стајати.
И његова величина с године у годину све је већа и већа бивала, особито у мојим очима. Још кад се дознаде и чу, да и он учи за професора и да још само која година, па ће и он бити професор; и када наши наставници почеше с њиме да се друже, као са својим будућим другом, и он поче долазити на наше испите-онда тек његова величина, срећа и господство достиже врхунац.
Сећам се кад би дошао у наш разред за време испита, да онда мојој срећи, јер су сви другови знали да због мене долази, а и мом страху, да се не осрамотим пред њим, ако не знам, није било краја и граница. А она врелина јунскога дана: ми у затвореној и пуној од нас соби, а напољу толико сунце бљешти и толико продире кроз суве и чисте, једанпут у години тада, око испита, опране прозоре, да нас чисто гуши. У клупама, међу нама, заудара зној. У глави врелина мозга од силом, на брзу руку, што више угураног предмета, који ће да се полаже. Колена ми се од страха укочила: држим међ рукама неиспавану а још мање како треба очишћену и умивену главу; грозничаво прелиставајући поједине партије, осећам како ми се од зноја са прстију влажи коса и кожа. И онда поред свега онај страх, трепет, напрегнутост: да можда, не можда, него сигурно, ето сад, док ниси ни дочитао то што си ”случајно” заборавио, не будеш прозват. И таман, какав је онај твој не професор, не човек, него крвник, као да зна да си то заборавио, да то не знаш,-ако у инат не исповрти и баш то те пита! А он са њима, тамо за столом тако слободно седи. Чак узима каталог и завирујеу њ: гледа нам оцене. Насмијан, свјеж, слободан, са чистом крагном и великом машном, са још бељим манжетнама и навлаш што више извученим из рукава; њежних господских руку, чистих ноктију и на малом прсту пуштен, негован дугачак прозрачан нокат.
И тада, поред свега страха, ужаса, када ћу бити прозват, када ћу се почети да срамотим-једна једина жеља, никада ваљда недостижна нада: када ћу и ја бити тако као он?! И ето тако бити господин и исто, ето ка сада он, овако присуствовати на испитима својих рођака. Када ће и мени мати, као што знам да сада његова чини: сваког дана после ручка, када будем легао или се повукао у своју собу, а она онда око куће да растерује кокоши и пилеж, да не чине ларму и узнемирују ме?
Када ће и мој отац, као сада његов, кољући сваког другог дана по једно јагње и уносећи га у кућу, заклано са крвавим ножем међу устима, бришући руке о кукове, тихо, уплашено и све на прстима да улази? Још пред самим улазом да изува ципеле, да не би у кухињи лупарао њима и можда њега тамо у оној великој гостинској соби узнемиравао или буди, ако још спава и лешкари… Па онда, када ће мој старији брат тако, као сада његов што ето не зна шта ће од радости? Његов ”Миле”, оно чупе, умрљаних уста и образа, чак и обрва, голо само у кошуљи, које је он толико носио на леђима, цупкао га, забављао, да не би тамо матери у кухињи сметало при послу, или дерало се,-ето сада прави господин, и то колики господин, и ко зна још колики ће бити!
И онда, да би тамо у чаршији, међ комшијама, осталим дућанџијама, а особито мало богатијим, сваког дана се као знало за то: како је њихов Милан дошао са школе и ето одмара се код куће, он је, тај старији му брат, свакога дана куповао најлепшу лубеницу и, подаље од себе, на длану носио кући, да би на питање и дивљање комшија, како је лепа, црвена као крв и још са ноћашњом росом и свежином, он могао одговорити:
-За нашег Милана!…
Па ће се исто тако и мој старији брат радовати, као сада његов, када овај после ручка и доброг спавања, и два три сахата дотеривања и глађења прд огледалом, изиђе у шетњу, па наврати њему у дућан. Али не улази, него са штапом стане на праг дућански, а он, брат му, сав срећан, тобож и он има горе ка пијаци, где су велике кафане и гостионице, какав посао, па одмах навлачи фермен и из чекмеџета узима ону пазарку, модру, плесниву али дубоку и пуну кесу и трпајући је у појас, полази са њиме. Али одвојен, мало иза њега, као и да не може да га се нагледа и као да му тобож са својим чакширама и лактовима не упрља капут, а оно у ствари да, тако одвојени, што више њих двојица упадну у очи. И ако се успут овај сретне са ”својима”, господом, неким чиновницима, брат онда све води у кафану, поручује пиће и то све пиво. Зна он, да они само то пију. Седа и сам са њима, али опет мало подаље. И једнако наваљује, још не би чаше испили он поручује друге. И он узима да пије то пиво, али не може, горко му, а да поручи ракију, зна, да је то просто и зато са сузама у очима од пивске горчине гута га. Вади кришом из оне велике кесе и тајом келнеру плаћа. Кад му овај донесе кусур и казује колико је, он га не слуша, још мање да броји. Чак би волио да му ништа и не враћа, а све из страха, стида да се тиме не покаже прост, да тиме собом њега, Милана, међ тим његовим друговима не осрамоти, и пошто у ону Миланову кожну, велику дуванкесу кришом угура испресавијену банку, он да им не би и даље сметао, јер зна да није за њихово друштво, за њихове разговоре, диже се, опрашта се, а њему, Милану, говори:
Па ти Миле, не мораш рано кући, оставићу ја, да је отворена капија. А то је значило да му је он у кутији дуванској оставио новца, те не мора да се боји да неће доста имати, ако хоће да са тим својим друштвом да седи и даље, вечера, чак и пије и у зору дође кући. Зато ће он и капију оставити отворену, да не би морао да чека и лупа. И одлазећи од њих чисто са прага кафанског скаче овамо у чаршију, одахњујући, ширећи прса и лактове. Од среће и раздраганости дође му да самога себе лупи по врату, јер ето сада цела чаршија постаде његова. Сви дућани, све комшије виде сама шта је, ко је он и каквога он брата има!
И ето то: кад ћу и ја такав бити, када ћу и ја мојима толику срећу и радост тим својим доласцима за време распуста причињавати, то је, тада толико за мене било, да ни до сада, и мучно и убудуће да ћу осећати веће жеље…
ЛУДИ РИСТА
Згрчен, малих и вечито босих ногу иде полако, ступајући само на прстима и пробирајући где ће да стане. Његово четвртасто лице, голо, без браде и бркова као у неког детета. И само по дугачком носу који се као спаја са његовим стиснутим вилицама познаје се да је доста у годинама. Свакоме, поред кога прође уноси се блажено и насмејано климајући му главом, као поздрављајући га.
Прекрштених на појасу и голих до лаката дугачким рукама држи загрљено пуна недра комаде хлеба, крпа и разних отпадака од одела што је уз пут нашао и покупио. Његово ситно тело штрчи из до колена кратких гаћа и из неке старе блузе, полувојничког капута. Али зато његова глава која му се са танким, дугачким вратом једнако климаса на раменима, увек, у свако доба окићена је цвећем и зеленилом. А највише је срећан или када или на неком ђубришту нађе не упола, већ цео стари шешир или фес. Одмах га окити. Ако не може правим истинским цвећем, а оно гранчицама од дрвећа па чак и процветаном травом. И то га окити много, утрпано да се ни шешир, па ни он сам, ни пола његова лица не види. И онда почне од радости да поскакује и да се још више свакоме уноси показујући ту своју окићену главу и пуштајући од себе срећне гласове:
А, а…- као велећи: „Видиш како је сада Риста леп.“
И сваки, смејући се одговарао би му:
Да, да! Леп си, Ристо, леп. А хоћеш сада мало да играш?
И почео би да му показује крајцару којом ће га даривати.
А, а… – радосно дочекивао би Риста. И одмах преносећи тело на једну ногу а другу избаца(јући) у страну почео би да игра.
Као какав уметник подбочивши се о кукове и с насладом гледа(јући) у своје суве, босе ноге, почео би да поцупкује, удара петама и као дајући сам себи такт, пратећи се, певао би:
Таке ја! Таке ја! Таке, таке!…
Сви, а особито деца, па чак и старији људи из дућана и кућа, излазили би, скупљали би се око њега и, даривајући га, гонили га да им игра и пева. А он сав срећан, насмејан, блажен, дахћући од блаженства што види како ови уживају у његовој игри све брже, све ситније би поцупкивао, вртео се, лелујао око себе. Обамирући од среће, као опијајући се од тежине и мириса цвећа и зеленила на глави почео би да се заборавља. Сам, за себе, почео би да игра. Убрзо би заборавио и новац да прима. Све више опијајући се од свога играња, а највише од тога свога цвећа, продужио би и даље да се витла и игра не гледајући што му из недара и појаса испада и новац што је накупио, и комађе хлеба, што је до тада напросио.
Таке ја! Таке! Таке! – чуло би се доцније како чак тамо, у средини вароши, на пијаци игра и пева.
А тамо, сигурно још занешенији, срећнији и чисто са сажаљењем гледајући све, цео свет што се око њега онако окићеног цвећем и зеленилом скупља и смеје. Бора Станковић – Дервента, 1916.
Дервента Кафе
