На Спомен-комплексу у насељу Чардак данас је служен парастос за Србе које су прољећа 1992. године убили припадници Хрватског вијећа одбране и паравојних хрватско-муслиманских формација, највише на православни Васкрс.
Од 37 убијених, 19 их је закопано у масовну гробницу у Чардаку, девет на католичком гробљу у Модрану, а двоје на муслиманском гробљу. Парастос је одржан уз присуство породица жртава, преживјелих, званичника и грађана.
Предсједник Удружења ратних заробљеника Драго Кнежевић рекао је да су злочини почињени над цивилима који нису пружали отпор.
– Хрватска војска је прешла границу у другу државу и овдје, на Чардаку, побила цивиле. Ни жене, ни дјеца, ни старци нису били поштеђени. Људи су убијани на кућним праговима, гдје није било борбе. Многи су остали у својим кућама, мислећи да их нико неће дирати. Убили су их на праговима, клали, палили. Тијела су багером побацана у масовне гробнице, испричао је Кнежевић.
Он је додао да за ове злочине нико озбиљно није одговарао.
– До сада је, за све злочине у Дервенти, изречено свега 49 година затвора. Азра Башић је добила 14 година, Дамир Липовац седам. То је премало за оно што је овдје почињено. За масакре породица Лазаревић и Зорић, које су поклане и запаљене у својим домовима, до данас нико није ни осумњичен, што је срамота за наше правосуђе, истакао је Кнежевић.
Страдања је описао и Бранислав Гостић, који је као седамнаестогодишњак изгубио ујака Вељка Лазаревића и цијелу његову породицу.
– Вељко, његова жена, син и двоје комшија погинули су у подруму његове куће у насељу Гаковац. Све је уништено, нико није преживио. Хрватска војска је користила и комшије Хрвате како би им открили ко су Срби. Неки од оних који су учествовали у томе и данас шетају около, праве се да ништа не знају, испричао је Гостић.
Једно од најтежих свједочанстава дао је Остоја Шарчевић, који је преживио заробљеништво.
– Заробљен сам у априлу 1992. Прво сам био у Дому војске у Дервенти једну ноћ, тукли су нас и мучили. Потом сам пребачен у логор Рабић, гдје сам провео 55 дана. Глад, жеђ, батине… Спао сам са 70 на 48 килограма. Сваког часа смо очекивали смрт. Изводили су нас на лажна стријељања, пуцали изнад глава, малтретирали до изнемоглости, описао је Шарчевић.
Побјегао је кад су заробљенике користили за при копање ровова.
– Тридесет нас је послано на Цер, а 15 на Томасово брдо. Ми на Томасовом брду нисмо имали ни алат, ми смо кориштени искључиво као живи штит. Осам заробљеника из Чардака изгинуло, а ја сам се успио спасити, рекао је Шарчевић.
Замјеник градоначелника Дервенте Славен Гојковић подсјетио је на значај сјећања и његовања истине.
– Прошле су 33 године од великог страдања наших суграђана. На нама је да се сјећамо ових жртава, да помажемо њиховим породицама и да никад не дозволимо да се овако нешто заборави. Морамо његовати културу сјећања и истину преносити генерацијама које долазе, поручио је Гојковић.
Након парастоса, вијенце су положили чланови породица настрадалих, замјеник градоначелника Дервенте Славен Гојковић, предсједник Скупштине града Синиша Јефтић, делегације Полицијске станице Дервента и организација проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата, те политичке партије.
Дервента Кафе
