Документарно-играни филм “Коридор 92” о једној од најзначајнијих битака Војске Републике Српске, аутора Слађане Зарић, синоћ је премијерно приказан на РТРС-у у оквиру обиљежавања Дана Републике Српске, 9. јануара, пише Глас Српске.
Овај филм бави се хронологијом једне од најзначајних битки Војске Републике Српске – битком за пробој коридора у Посавини и базиран је на свједочењима учесника борби, припадника готово свих јединица које су учествовале у операцији.
На основу њихових прича реконструисани су догађаји који су утицали на даљи исход борбе – спајање јединица Источнобосанског и Првог крајишког корпуса, борбе за ослобођење Модриче, Оџака и Дервенте, вишемјесечне борбе на Ободном каналу и Кострешу и коначно ослобођење Брода.
Документарно-играни филм покрива дешавања у општинама Модрича, Оџак, Дервента и тадашњем Босанском Броду, у којима је дјеловао Први крајишки корпсу Војске Републике Српске, носилац војне операције “Коридор”.
Филм се бави и страдањима српског становништва у хрватским логорима на простору Посавине у периоду прије отпочињања војне акције ВРС март-јун 1992. године.
У логорима у Посавини било је заробљено око 2.800 Срба, међу којима и 106 дјеце.
За злочине и убиства Срба у логорима у Дервенти, Оџаку и Броду правоснажно је осуђено 19 припадника Хрватског вијећа одбране и Хрватске војске на казну затвора у укупном трајању од 120 година.
Операција “Коридор”, како се званично звала ова велика војна акција, за становништво обје Крајине значила је живот. Омогућила је поново успостављање снадбијевања храном, струјом, доставу лијекова.
Због недостатака кисеоника, до којег је дошло послије пресијецања путне комуникације са Југославијом, у бањалучком породилишту током маја и јуна 1992. године умрло је 12 беба.
Пробој Коридора био је те 1992. године питање опстанка или нестанка српског народа у једном дијелу Републике Српске.
Филм хронолошки прати догађаје од 3. марта, када су снаге Хрватске војске уз припаднике Хрватског вијећа одбране ушле на простор БиХ и у даљем напредовању пресјекле везу српских Крајина са Србијом, до 7. октобра 1992. године када је ослобођен Брод и када су остварени циљеви операције “Коридор”.
У сценама реконструкције борби учествовали су припадници Војске Србије који су пружили и логистичку подршку у реализацији филма.
Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, током акције “Коридор” у општинама Модрича, Дервента, Оџак и Брод погинуло је 508 бораца Војске Републике Српске и Милиције Републике Српске Крајине.
Према хрватским подацима, страдао је 1.261 војник Хрватске војске и ХВО-а.
О овим дешавањима свједочи и књига “Коридор, Операција у Посавини” генерал-мајора ВРС пуковника Славка Лисице:
…Јединице су избиле пред сам Плехан, још из Другог свјетског рата, озлоглашено усташко упориште и гнијездо усташтва и прије оног рата и између два рата и у часу нашег прилаза истом. Борбени морал наших јединица је растао са сваком и најмањом побједом.
На командном мјесту, у вријеме одржавања неког састанка, негдје око 17,00 часова затекла ме вијест о погибији пуковника Триве Вујића, команданта Дервентске бригаде.
Одмах сам прекинуо састанак и отишао на положај те бригаде да видим шта се тамо одиграло и шта се тренутно дешава, али и због предострожности да не дође до поремећаја у тој бригади. Кад војска остане без вољеног команданта, посљедице могу да се јаве тренутно, а и да буду кобне.
Његова смрт је свједочанство о високом моралу и патриотизму и официрском поносу команданта наших бригада. Пуковник Вујић изгубио је живот идући у напад у првим редовима своје бригаде, одмах иза тенка, ка раскрсници Рабић са које смо ми могли да контролишемо пут Дервента – Плехан.
Кад сам дошао на командно мјесто Вујићеве бригаде, онако из покрета сам питао:
– Шта то би, људи, са пуковником Вујићем?
– Погинуо је командант.
– Како, гдје је доктор?
– Отишао је за Бању Луку, са мртвим командантом.
– Како се десило, питам.
– Ево, ту је борац који је био непосредно поред пуковника.
– Нека дође борац.
– Како је Триво погинуо, питам.
– Ишли смо иза првог тенка, а у једном моменту, кренуо је лијево од тенка да нешто осмотри, нисам чуо пуцањ ту око тенка, али све је грмјело. Погледам, а командант се ухвати за груди, посрну и паде поред тенка. Дотрчао сам до команданта, позовем санитет, али све је било готово. Није ништа рекао. Доктор је констатовао смрт. Погођен је тачно у срце.
– Да ли сте извијестили породицу?
– Отишао је официр да извијести.
– Припремите све што треба.
– Начелниче штаба, потпуковниче Обрадовићу, преузмите команду над бригадом и сутра зором идемо даље, по плану. Пренесите борцима да сутра треба да освете свог команданта и све рањене и погинуле борце. Енергично крећемо у напад. Обиђите Дервенту, пресјеците пут Дервента – Брод у рејону Ободног канала и избијте на ријеку Укрину:
– Да ли вам је јасно, потпуковниче Обрадовићу?
– Разумем, команданте!
Вратио сам се на своје командно мјесто, али не напушта ме мисао о Триви Вујићу. Претходног дана били смо скупа. Кад сам завршио дискусију прилази ми Триво, сад већ, о мој Боже, покојни Триво, и каже:
– Добро команданте, много строго издајеш наређења, а знаш добро да и ми знамо да се мора. Сутра ћу ја избити на раскрсницу у Рабићу. Него, могао би ти да ме понудиш добром шљивовицом.
– Добро, Триво, важи.
Уз ракију и мезу, протекао је разговор о обичним, породичним стварима.
– Гдје су ти синови, питам Трива.
– Ма старији Бојан, као спортиста (тенисер) сад је у Америци, а онај млађи је са Милком, хоћу рећи мајком. Како су твоји, пита Триво.
– Ненад је у средњој техничкој, а Славица завршава осмогодишњу. Бранислава на послу и у кући.
– Добро, команданте, кад ће ово да се заврши? Ти си командант, а ви команданти све знате, изводи Триво.
– Не знам, а ти?
– Не знам ни ја.
– Добро, живио, стари мој и нека ти је сутрашњи дан са срећом, али мораш избити на Рабић.
– Добро, биће што бити мора.
Растали смо се уз стисак руке и уобичајено довиђења. Кобни усташки метак прекратио је наше дружења. Боже, је ли то дио наше зле коби – смрт нам, најчешће, узима најдраже. Остају само успомене…
Дервента Кафе/Глас Српске
