Vijesti Kultura i obrazovanje “Скочило и старо и младо”: Овако је настајала прва школа у Појезни...

“Скочило и старо и младо”: Овако је настајала прва школа у Појезни прије више од једног вијека

0

Појезна је село које је од Дервенте удаљено око 30 километара према југу и налази се на подручју које припада ниском побрђу планине Крњин, са сјеверне стране рјечице Илове. Од кад се памти село је имало цркву у којој су мјештани сигурно понешто учили од тадашњих свештеника, али је писменост све до 1908. године, кад је изграђена и са радом започела прва школа, била на веома ниском ниову.

О школству и изградњи школе у Појезни сачувани су документи у школском љетопису. Вриједни учитељи су записали читаву историју ове школе, као и насеља Појезна. Рукопис из љетописа је настао од 1949. до 1959. године, а у њему су описина дешавања у школи и у селу скоро сваког дана.

У једној малој свесци, лошег квалтета папира, а бољи није ни могао бити у то вријеме, своје записе је почео да биљежи учитељ Анто Ћорлукић, а наставио Јосип Блажевић. Они су од тадашњих сељана забиљежили историјат почетка рада школе у селу Појезна и градњи нове након Другог свјетског рата.

Из тих докумената може сазнати кад је прва школа почела да ради у селу Појезна и ко ју је основао. О томе је записао учитељ Јосипа Блажевића, сљедеће:

Било је давно. Наша земља била је под окупацијом Аустро-угарске монархије. Та владевина народу није донијала никакво богаство нити га је настојала у културном погледу просветити. За школе које су постојале није се водило рачуна, а подизање нових није било ни ријечи. Аустрија се припремала за рат, и у самом ратном вихору у којем се ништа није очекивало народ села Појезне одлучи да у свом селу прави школу.

Инцијативу су тада дали тадашњи поп православне цркве Симо Петровић и трговац Јово Јовановић. Народ је увидио да се неће моћи без школе и прихватио се посла и зато је 1908. године скочило и велико и мало. Једни су правили циглу, други тесали дрвену грађу, трећи пржили кречњак, што значи сви су радили ко један без икакве помоћи тадашње државе. Школа је сваким даном све више расла, и просто се издизала на брду украшена стародавним липама. Саграђена у непосредној близини тадашње цркве. Најзад је 1909. отворена школа уз велико весеље народа. Дошао је учитељ Душан Которац. Народ је купио 20 клупа и остали потребан намјештај те се тако смјестило 55 ђака у једну учионицу – 55 весељака, а данас су старци који само приповиједају минуле догађаје, стоји у запису.

Даље се каже да је учитељ Душан Которац је започео са просвећивањем народа. Уведен је аналфебетски течај кроз који је прошло око 200 полазника до 1912. године. Ова течај су плаћали сељаци, јер држава га није хтјела плаћати. За учитеља 1912. године долази Саво Чупић који ради до 1914. године. С њим је и даље радио Душан Которац.

Након избијања Првог свјетског рата 1914. године школа ће прекинути с радом све до 1920. године. Тад у Појезну долази Миливоје Јелић за учитеља, који ће касније бити свештеник у том селу. У школи је била једна учионица са 80 ђака. Године 1926. долази учитељица Милица Грујић из Дервенте, која ће радити до 1928. године кад долази Обренија Шарић из Бањалуке која ради од 1929. до 1932. године. Од 1932. године до 1934. године радила је учитељица Љерка Павлешић, а исте године долази Наталија Настић. Поред редовне наставе сви ови учитељи су држали аналфебетске течајеве и описмењавали народ.

Школа ће радити до 1936. године кад се од клизања земљишта зграда школе урушила. Убрзо долази Други свјетски рат, а народ Појезне се диже масовно на устанак. Наиме, у Појезни су 1941. године долазили доктор Младен Стојановић и Којо Јотић, организатори устанка у који се народ масовно одазвао.

Писац љетописа ће у заносу написати и ово: “Гину борци на мјесту гдје је била школа и својом крвљу залијевају темеље исте зграде у којој су провели своје прво школовање”.

Након завршетка рата, о градњи нове школе почиње се говорити 1948. године. Уз помоћ народне власти подижу са две велике учионице и два стана за учитеље. У раду на школи највише ће се истицати Јово Симић, предсједник Мјесног одбора Појезна. Да њега није било и његове упорности, описују учитељи, школа не би за дуго времена била завршена. Градња ће трајати све до 1953. кад ће потпуно бити завршена и са свим потребним учионицама, намјештајем и училима.

У школи се радило и под отежаним условима док није била потпуно завршена, а учитељи су били ангажовани и на организацији градње.

Зовнуо Јово људе на састанак код школе и разложио ствар…дакле пристајете да савки да по једно дебло од храста. Кажете да можемо за два дана посјећи, довући и испилити. Углавном четврти дан биће грађа стављена мајсторима на располагање.

Сви су се сложили са овим приједлогом и школа ће пред саму јесен и кишне дане бити покривена, а у њој ће учитељ радити без прозора и подова. Школа је прво почела радити са једним одјељењем и то као двогодишња школа. Године 1950. за учитеља је дошао млади Анто Ћорлука. Тад је у прва два разреда двогодишње школе било 178 ученика.

Након завршетка школске зграде за учитеља долази и Душан Јелић. По деведесетеро дјеце је сједило у соби без пода, крај непостакљених прозора и жељно су слушали учитељеву ријеч. Требао је доћи још један учигељ, али није имао гдје становати. Само први разред са двогодишњим школовањем броји 170 дјеце, а гдје су остали разреди који не раде.

5. 9.1950. године, учитељ је извео дјецу вани јер није могао од мајстора тамо радити. Дјеца су угледала коња и скочила. На коњу је јашио нови учитељ. Познали су га. То је Душан Јелић – син овога краја (Миливоја Јелић који је радио у школи прије рата је Душанов отац). За неколко дана учионице ће бити потпођене, а прозори постакљени“.

Ове школске зграде више у селу нема, остали су само још темељи и понека фотографија, а 1966. године изграђена је нова школа.

Из љетописа школе из тог времена сазнајемо да је до 2.6.1950. године у школи радила кухиња.

Већином су кухали учитељи уз помоћ дјеце. Кухиња је закључила са радом 2. 6. 1950. Тко није имао прилике бити гладан тај ће тешко схватити вриједност ове кухиње. Било је дјеце којима је читав дневни оброк био само оно што су примали на кухињи”.

Учитељи су предано радили са ученицима и са народом. Извођени су аналфебетси течајеви и држана предавања по селу, како се одбранити од трбушног тифуса и шугавости. За лијепог времена дјеца су ишла у посјете другим школама гдје су се одвијала разна такмичења, а Појежњани су побјеђивали у многим спортским дисциплинама; у скоку у вис, трчању и у хрвању, а занимљиво је да су се такмичиле и дјевојчице.

Дана 21.11.1951. године у Појезни раде три учитеља: Душан Јелић, Фрањо Пргомет и Хасан Крпо.

За Дан републике 29. 11.1951. године ученици и учитељи су припремили програм на коме су изведене рецитације и драмски комади. У којим су условима радили и какви су ученици били, говори запис из Љетописа школе.
29.11. 1951. године.

“Дува цијели дан хладни вјетар носећи пахуљице снијега које оштро ударају у лице дјеце и људи који су се окупили око споменика палим борцима. Било је дјеце слабо обучене па чак и босе и неиздржавши хладноћу одлазе у школу. Ученик четвртог разреда Чолић Урош иза говорника одржао је дирљив кратак говор. Послије прославе откривања споменика ђаци су отишли у школу и одржали програм за родитеље и омладину“.

У овој школи су службовали следећи учитељи од 1953. до 1955. године: Анто Ћорлукић, Душан Јелић, Фрањо Пргомет, Звонимир Чичак, Станимир Вучићевић из Србије, Владо Габалда, Љиљана Дамјановић, Хасан Крпо, Владимир Бела, Олга Стјепановић, Мато Јелавић, Јасна Блажевић, Миленко Љешић, Јосип Блажевић, Вјекослав Блажевић, затим ће само 15 дана радити Ибро Алишаховић, а онда ће редом долазити све до данашњих дана: Радојка Кондић из Травника, Рефија Езић, Ана Самарџић, Вероника Дуспара, Петко Ђукић, Савко Поповић, Ханкија Бакшић, Невенка Калоперовић, Љубица Лукић удата Пећић, Милан Пећић и Љубица Пећић.

Школа није престала са радом 1992. године, али је њен учитељ Милан Пећић, напустио ђачке клупе и отишао на ратиште. Уча Милан, како су га звали, неће се више никада вратити међу школске клупе и своје ђаке. Погинуо је, августа 1992. године. На њега, сада у ходнику школе потсјећа спомен плоча, коју су подигле његове колеге и бивши ђаци.

Старих дана свог учитељовања у Појезни, Душко Јелић се радо сјећа (године 2016. Године Душан Јелић се упокојио, ово су његова казивања за живота.).

Он каже да су услови за рад у селу за учитеље били веома тешки. Села су била заостла, а путева није било. До града се морало пјешачити читав дан. Зато су учитељи остајали у школи мјесецима и тек повремено долазили у град. Ишли су у посјету колегама у друга села која су имала школе и тако су проводили слободно вријеме.

Ипак, биле су то младалачке године са пуно заноса у раду и радног елана. Ишло се међу народ, говрили о НОБ-у, о сузбијању разних заразних болести које су харле након рата. Учитељи су били цијењени од народа који је вапио за просвјећивањем, а ми нисмо били само просвјетари, него смо радили све што је требало на селу. Учили смо их како се оре,сије како би унаприједили земљорадњу. Организовали смо акције на изградњи путева, бољих кућа и друго, казује Душан.

Он каже да се из те генерације сјећа свих својих кулега, али да не зна ко је још жив и гдје борави.

Савко Пећић Песа

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije portala Derventa Cafe. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja, provociranja i drugih oblika neprihvatljivog ponašanja.

Portal Derventa Cafe zadržava pravo da obriše komentare bez bilo kakve najave i objašnjenja te da preda podatke o IP adresama nadležnim institucijama u slučaju zahtjeva.

Please enter your name here