Стара црква поново окупља све генерације – ФОТО/ВИДЕО

Јутарњим и вечерњим богослужењем данас је у Старој цркви прослављен празника Вазнесења Христовог – Спасовдан, те уједно обиљежена и 32. годишњица рушења богомоље од стране припадника ХВО-а и Армије БиХ које се десило на овај празник.

Када кажемо “Спасов дан”, онда тек добијемо пуно значење и коме је овај дан посвећен, јер како каже Јеванђеље, Господ се на данашњи дан вазнио од својих ученика на небо и оставио им обећање да ће им послати Духа Утјешитеља, који потом и долази и окупља Цркву Христову и његове ученике, истакао је свештеник Љубиша Новић у обраћању вјерницима.

– Мислим да смо се сабирајући у овом храму само потврдили чињеницу да можемо бити протјеривани и да нам светиње буду рушене, али да Цркву никад не заборављамо. Важно је да се окупљамо, да градимо богомоље и да имамо шта оставити иза нас. Знамо да су постојале угледне породице које су Стару цркву градили у још тежим временима, истакао је свештеник Новић, најавивши освећење читавог комплекса и новосаграђене Светосавске сале 4. августа.

Иначе, кумови данашње прославе су били Алексе и Косане Микеревић са породицом, док је ту част сљедеће године преузела породица Шаиновић.

Тог Спасовдана 1992. црква је до темеља страдала, али смо је успјели обновити прије 4 године и уредити плато око ње, прошле године је изливен темељ за Светосавску салу коју ћемо ускоро и завршити, као и паркинг и ограду до улице, истакао је свештеник Новић.

– Захваљујем се Градској управи и свим одборницима који су подржали пројекат, привредницима, донаторима и људима добре воље који су заједно изградили све ово. Сала ће бити вишенамјенска и служиће за оне лијепе моменте и радости, али и оне тужније, због близине гробља, навео је свештеник Новић обраћајући се на свечаности.

Члан грађевинског одбора Сретко Николић још је као дијете са покојном мајком долазио овдје у Стару цркву.

– Била је огромна и зрачила је љепотом, сигурношћу и радошћу свих нас. Касније су се и моја дјеца играла ту, прије рата. Ова црква је међу првима срушена гранатама са Бијелог Брда, јер вјерујем да су мислили да ће ако нам сруше богомоље и нас протјерати, а, Богу хвала, са нашим оцима смо успјели поново да је подигнемо и да доживљавамо ову љепоту данас, казао је Николић.

Периода прије рата присјетила се и осамдесетчетверогодишња Дервенћанка Софија Ножица.

– Цијела је Дервента ишла у ову цркву, а када је порушена, осјећали смо се ужасно и помислили смо никад више неће постојати. Славили смо славу, дјецу смо крстили у овој цркви и поштовали празнике, а осјећам се опет у овој цркви, иако је мања него прије, као у својој кући, истакла је.

Послије вечерњег богослужења услиједио је пригодни програм и наступ изузетног Српског црквеног пјевачког друштва „Србадија“ из Бијељине и домаћег СКУД “Дервента”.

– Јако смо везани за Српску православну цркву и сваке недјеље пјевамо на богослужењима у нашем храму у Бијељини, а јако смо поносни и срећни што су овакви догађаји уприличени у нашој епархији и што имамо прилику да их уљепшамо, рекла је диригент хора Јелена Тракиловић.

Кратак историјат

Стара црква Успења Пресвете Богородице у Српској вароши грађена је у периоду од 1851. до 1855. године, преживјела је два свјетска рата, али је на Спасовдан 1992. године, за вријеме окупације припадника ХВО-а и Армије БиХ, сравњена до темеља минирањем.

Приликом рашчишћавања терена код порушене цркве пронађене су 34 неексплодиране противтенковске мине. Црква је обновљена љета 2020. године, а Српска православна црква одлучила је да нови храм буде посвећен Благовијестима.

Дервентска варошка парохија стара је око 200 година, иако постоје писани трагови да су се православни Срби ових простора окупљали од 1570. године.

Средином 19. вијека, тадашњи виђенији Срби (свештенство, трговци Ђорђе и Ристо Костић, Симо Карамитровић) морали су да из Цариграда добију султаново одобрење. Упркос дозволи Абдула Хамида Другог, локално муслиманско становништво је ометало градњу, због чега је затражена и добијена султанова заштита.

Цијена градње била је та да богомоља не личи на уобичајене православне цркве, није имала ни звоник, али је своју намјену остварила. Завршетком изградње храма отпочела је и традиција Великогоспојинског дервентског вашара.

Стара црква је и током два свјетска рата била на мети разбојника, али је објекат остао читав. Аустроугари су 1915. године однијели црквено звоно, па су 1919. године купљена два нова, која се сада налазе на импровизованом звонику храма у центру града. Током Другог свјетског рата црква је опљачкана, однесен је и вриједан дар руског цара, а објекат је у два наврата, 1946. и 1979. године, морао бити реновиран.

Дервента Кафе