Средњошколски центар „Михајло Пупин“ у Дервенти организовао је догађај под називом „Култура сјећања и памћења“, на коме је главни гост био Василије Каран – књижевник, свједок историјских збивања и хроничар страдања српског народа у Поткозарју.
Каран, књижевник из Бањалуке, рођен је у селу Међувође код Козарске Дубице. Иза себе има више од 70 година књижевног рада и чак 50 објављених дјела – 43 књиге прозе и поезије и седам драмских дјела, укључујући филмске сценарије, радио-драме и позоришне представе.
– Ја сам оно дијете које је 1942. године лутало Козаром без родитеља. Побјегао сам из колоне која је одведена у Јасеновац, гдје су ми од глади умрли сестрица и отац. Преживјела је само мајка са два брата. Док су они гладовали у логору, ја сам лутао планином, бјежећи од њемачких војника, усташа и домобрана, испричао је Каран присутнима.
Његова свједочења оставила су снажан утисак на ученике, наставнике и све госте. Сјећајући се најтежих тренутака свог дјетињства, Каран каже да је био гладан, бос, одран и – како сам истиче – подивљао.
– Газдарица код које сам касније био у заробљеништву говорила је да нисам луд, него да сам веома бистар, али подивљао – јер сам живио у планини без родитеља. Када је дошла слобода, једини начин да преживим своје трауме био је писање. Да отмем од заборава епопеју своје Козаре, свог Поткозарја и мог родног села у Кнежпољу,
И поред трагичног дјетињства, Василије Каран изградио је плодно књижевно дјело. Његове књиге су више пута награђиване – чак 20 пута на домаћим књижевним конкурсима – а три су преведене на стране језике и даље се преводе.
– Можда ће вам моје приче натјерати сузе на очи, али и насмијати – јер и хумор ми је био начин да залијечим душу. Све што сам видио као осмогодишњи дјечак у Поткозарју и у заробљеништву у Славонији, све сам записао. Двадесет година након рата нисмо имали свадбу, прича овај витални старац.
Уз рад на књигама, Каран и данас, у 91. години, воли физички рад.
– Имам воћњак, идем тамо да радим, и у дворишту увијек има посла. Доброг сам здравља и још увијек радим, додаје с осмијехом.
Derventa Cafe
