Једино у брдовитим крајевима гдје је приступ комбајнима и савременој механизацији отежан или потпуно онемогућен, прикупљање дозрелих житарица и данас се ради ручно.
Али да се традиционалан начин жетве не заборави, побринуо се Маринко Микеревић из Доње Лупљанице. Он је окупио родбину и пријатеље који су уз пјесму са срповима овог викенда пожњели дозрело жито.
Баш као некада, српом су пожњели, па пшеницу везали у снопове, а онда вршили залагањем у дреш стар више деценија. Машину коју су и старији већ заборавили опслуживало је десетак радника.
Захваљујући Маринку, Доња Лупљаница оживјела је бар на један дан, то му каже и јесте био циљ да млађи науче колико је некад живот био тежак, а људи ипак много срећнији него данас. Иако је боравио три деценије у иностранству родно мјесто и огњиште каже никада није заборавио – свуда пођи својој кући дођи. Очекује и дјецу да му стигну баш поводом ове прилике.
Неко вријеме је тражио дреш и аран, а када је успио, одлучио је да организује ову акцију традиционалне вршидбе.
– Данас је ова механизација, трактор иде оре, зуби и аутоматски сије, и то ухвати одједном пет шест дунума вуче, то је техника, свака част. И нема ни пјесме ни дружења? Ништа, нема кад, мора стићи завршити то па одма‚ ићи друго. Прије се имало када, грми горе, види се да ће киша, а оно немој се бојати, неће Бог то, не брини ништа, све полако и сталожено, присјећа се Маринко Микеревић из овог села.
Од њиве до амбара пут је дуг, али они старији сјећају се вршидбе на још тежи начин.
– Није баш лако, али било је теже са запрегом, није било арана. Четири вола су требала да вуку, један преносник био тамо и то је то, тешко је ово било, али сад је и ово тешко на односу комбајн и савремену механизацију, описује Драган Малић који је са своје 73 године веома добро упознат како је све некада изгледало.
Одувијек се кажу знало ко коси, а ко воду носи. Косце је требало и добро нахранити, зато су домаћице имале пуне руке посла.
Припремале су се традиционалне погаче, кувана јела, а трпеза је била незамислива без млијечних производа. Уз здравицу да се пшеница у здрављу потроши и друга заради, наздрављало се чашицом љуте.
– Када је била вршидба нас је по 30 вршило, или код комшије или код себе, па се морало напећи за све њих и спремити погача, али се успјевало. Мало се прије припреми, знало се то кад ће почети, скува се и вариво – пасуљ и свашта нешто. Прије је било на воденицу носи, упрти врећу 30-40 килограма, чекај кад ће те примити, кад ће узети да ти самеље, не може за дан, за два, за три, па оденсеш унапријед, па чекаш, шутиш, присјећа се кроз осмијех Слободанка Микеревић из Доње Лупљанице, заједно са Марицом Формицом Ветмић.
Данас у селима нема ни моба, ни пјесме, а ни смијеха. Све мање посла има и комбајн, а срп се у већини кућа чува тек као експонат да сјећа на прошла времена када је био главни алат за рад
– Било је лијепо, било је народа, људи, дјеце. Овдје у овим кућама се по десеторо рађало. Нас четири брата, отац и мати, тешко се живјело, отац је палио кречане и од тога се живјело, ми нисмо близу града и људи из овог села нису радили у Градској управи и фирмама, чешће по Хрватској и Словенији, прича шездесетогодишњи Мирослав Микеревић.
Мобе су некада биле незамисливе без пјесме, а ту традицију испоштовали су и Дервенћани.
Биљана Ђукић – РТРС
