Мој свет ме гледа погледом трупина (Распадање)
У овај живот као тамницу, без имало знања и без своје воље, пао је Владислав Петковић Дис 10. марта 1880. године. И није било ничег сем њега и његових снова на овом божијем свијету зато што је он био пјесник.
Као девето дијете Марије и Димитрија (који након своје смрти оставља породици велике дугове, док имање имућне породице оглашава добош) касније он постаје човјек неоптерећен чиновничком каријером. Пандуровић га описује као човјека који тежи за слободним животом.
Меланхоличног темперамента, блијед, анемичан и растресен – Дис је био човјек танких нерава и волио се утапати у кафану. Већ његов надимак – Дис многе је асоцирао на истоимени ужарени Дантеов град из Пакла.
Према њему или од њега су се окретали бројни књижевни критичари: Јован Скерлић, Исидора Секулић, Велибор Глигорић, Ђуро Гавел.
Данас сам шет’о улицама тужан,
Сваки ми корак беше права беда:
Знам да изгледах тада врло ружан,
И тебе спазих, ти си била бледа.
Растко Петровић упамтио га је баш тако – као ружног и сметеног човјека. Међутим, немогуће је сликати другога а да при томе не дамо свој портрет. Овдје ћу стати са анализом да не бих упала и сама у замку јер немогуће је сликати другога а да при томе не дамо свој портрет.
Недовршен матурант, изгнаник у рату, живот у Србији под аустријском окупацијом, чести тренуци самоиспитивања, дуг језик и празна кеса. Пошавши у срцу сопственим путем нашао се на стази пјесништва.
Избјегавајући сувопарну фактографију – његову животну причу можемо метафорично поистовијетити са оном у којој се један цар оженио прекрасном Циганком. Добро су живјели све до оног дана када царица рече цару: „Хајде да ноћимо крај потока и шуме гдје расте трава и вода се чује“. Није му се више ни вратила од тога потока.
Често је мијењао послове и живио од сарадње по дневним новинама и малих хонорара. Међутим, нас првенствено интересује Дис као глас коме се још увијек вјерује.
Једног дана, када се узбурка моје мртво море,
Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом,
Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе,
Да закука, да заплаче с тобом; а већ дотле… збогом!
Очи које гоне свуда по свијету
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песму једну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Много архетипског уобличило је његов пјеснички ореол. Једном приликом, један пјесник ми је рекао како сматра да је Дис преживио захваљујући томе што се није могао сјетити стихова ове пјесме које му је сан шапутао. У супротном, убила би га „прејака реч“. Сагледати божанско значи сагорјети попут Семеле пред љепотом Зевса. Ово корачање према свјетлости Дис је покушао да формулише и лирски ослика. Сензибилнији књижевни критичари су осјетили да је посматрао ствари у некој свјетлости која је за већину невидљива.
Хришћански мистичари вјерују да срце производи наше мисли и да ту почива мишљење, осјећање и воља. Уз невелико образовање Дис је, свиђало се то књижевним критичарима или не, остао суверена сила. Поезија се уздигла као пламен висок до неба.
Да осећам себе у погледу трава / И очију што их види моја снага. (Тамница)
Српска краљевска академија Дису 1913. године додјељује годишњу награду за сиромашне писце. (Зар се и овако пјесници гранају?)
Дис као да се трудио да буде карикатура сопственог живота и своје земље.
Слутио је: чему нашем народу истина и сазнање, јер и када би дошао до сазнања, најприје, би сазнао за своје сиромаштво и постао склон тучњави.
Неба нигдје нема. Можда је пропало. Елементи страсти негде се још боре. Можда је и сунце ропства нам допало.
Уз празну чорбу подсмијех као прилог
Александар Дима је у кући држао три мајмуна којима је дао имена по најпознатијим књижевним критичарима. У своме тексту „Лажни модернизам у српској књижевности“ Јован Скерлић је оцрнио пјесника пред свима који су сматрали Диса за предводника модерне поезије. Збирку пјесама „Утопљене душе“ је дочекао веома оштро. Пјесника је сматрао плагијатором који подражава Бодлера и Верлена. Овдје се веома огријешио јер је накнадно утврђено да његово образовање није могло да му пружи ову врсту формалне културе.
Скерлићу нарочито сметају Дисове ирационалне визије и слутње. Касније ће се, по ко зна који пут, проказати и доказати да су пјесници и пророци. Скерлић је трагао за поезијом која може донијети препород исрцпљеном српском друштву. Овај критички осврт назван је критиком одбијања. Србија у свијету а Дис у њеном друштву – цвијет здробљен злочиначком чизмом.
Други, опет, сматрају да је Скерлић морао осјетити љепоту Дисове поезије, јер да није – не би се ни осврнуо на њу, пошто Дис у то вријеме свакако није спадао у популарне пјеснике. Скерлић је ослушкивао националне интересе како је умио и како је знао.
Боже, шта ли данас Србија ради
Мисао да још живиш, мој пределе млади. Моја лепа звезда, мајка и робиња, Боже! Шта ли данас у Србији ради?
Туберкулоза и ратови вазда су односили наше мушкарце. Усамљени и непознати, како себи тако једни другима, остали су људи што и зрно жита које судбина меље. Међу њима и овај пјесник заједно са својом породицом. Додуше, Дис је ослобођен војске, постао учитељ код Зајечара. Али сеоска средина никада није довољно била инспиртивна за њега. Канцеларија тадашњег престолонаследника Александра Карађорђевића помогла је штампање његове збирке пјесама „Ми чекамо цара“ у којој објављује шеснаест родољубивих пјесама. Извјештвао је са ратишта Првог свјетског рата.
Земља, њено време. Умираху боје, / С њима душе људи и гробови њини; / Сазреваху звезде, ал да их опоје / Не остаде нико, ни ноћ у црнини.
Заједно са српском војском прошао је провлачење преко Албаније 1915. године. Ово језгро народне несреће пулсираће дуго и далеко у нашу будућност.
За Диса је писање било органска одлика. Док читам његову поезију мислим: тешко ли је овим корицама а како ли је тек било његовој души?
Имао сам и ја веселих часова, / Није мени увек било као сада;
Били су ово дани великих разочарења. Србија је постала пијаца продавача части и достојанства. Дис је негдје записао да иако је своју земљу много волио, заборавиће је као што дијете заборави дједа.
Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.
Његови пријатељи говоре да би боље било да је збирку „Ми чекамо цара“ насловио „Ми чекамо пара“.
Улазиш у собу. Сузе те већ гуше. / А два наша цвета из четири рата / У твоме су крилу, образе ти суше: „Мама, зашто плачеш? Је л’ писао тата?“
Шта се пјеснику дати може када је већ дарован?
Кога богови воле тај млад умре. Јер велики плаћају увијек више и теже.
Тарковски је сматрао да сврха умјетности није, како се обично мисли, преношење идеја, пропагирање мисли већ припремање човјека за смрт.
Када је након Крфа, отпутовао у Француску, туговао је за породицом која је остала у Србији. У задњем писму пише како мора за Солун и да једва чека да уђе у воз.
Мучен слутњама, кобне ноћи није имао сна. Чекао је чамац у који је требало да ускочи Анка са дјецом. Велики вртлог их је све повукао.
Гледећи дуго тај маглени вео,
камо се дани моји разасуше,
шири се покров велик, простран, бео,
под којим леже утопљене душе.
Угасило се сунце у заливу његовог живота 30. маја 1917. године. Било је јутро, шест часова. И лако му је као да се окупао.
Као када удављеник за тренутак види цијели свој живот тако ми данас читамо поезију Владислава Петковића Диса.
На груди сам руке / Прекрстио своје. / Гледам како тама, / Нечујно и тихо, не правећи звуке, / По зиду се пење у чудним сликама.
Изумире и смрт. Више нема људи; / Са мене се поче да откида снага, / Сви удови, редом, и поглед што блуди.
Постоји једно вјеровање које каже како свакоме човјеку на челу стоји писмо и да је највећа неправда што носи цијелог живота на челу то исто писмо а не види шта у њему пише. Тако се и наша земља одвајкада односила према часном пјесничком позиву и тешко да ће икада увидјети колико је он важан и смислен јер поезија је лична посланица човјеку од Бога. Дајем вам ријеч да је тако.
Александра Мариловић, књижевница
