Александра Мариловић: О Андрићевој визији пакла

Нобеловац Иво Андрић рођен је 9. октобра 1892. године, а поводом годишњице рођења великог писца, о феномену „пакла“ у његовим дјелима осврнула се књижевница Александра Мариловић, уз попратне коментаре професорице вјеронауке Сање Вуковић и књижевнице Тајане Потерјахин.

Из приповјетке “Пакао”

Кад наступи прољеће, конзул се разболи од снова. Те ноћи леже мало раније. Уживајући у додиру постеље, он је као што то обично бива, помислио још једном: да ли има што што га забрињава и пече, и ради чега би требало да буде тужан? Нема. Углавном нема.

Имао је обичај да поставља себи често ово питање и волио је да на њега даје негативан одговор. И тада отпоче црна игра.

Стигао је на онај свијет.

Он је седео усред тога сивог простора, коме није могао да види јасно ни облик ни границе. Било је нешто као нека огромна дворана, али је све било од једне невиђене материје, и све у једној светло – сивој, неземаљски сивој боји.

Пролазило је неко непознато вријеме. Он је почео коначно да се осврће око себе и да се пита зашто мора овако да седи, и докле ће то.

Нигдје није могао да назре никаквог знака. И гледајући тако дуго, он поче да назире једна готово исто сива врата, једна од оних простих сивих врата у собама за самце. Врата су била лагано одшкринута. Зашто су малко отворена?

Куда воде?

У њему се јавило нешто што је било тако давнашње, просто и незнатно. Прије много година, још као млад човјек, он је сједио једном овако, а према њему су била оваква врата, и исто овако малко отворена, тек да човјек може да провири. Он је становао код једне бивше глумице, која је становала сама, осиромашена. Имала је слушкињу, једно зрикаво и убого девојче, ситно и неугледно, од неке ниже расе, створене да служи.

Дјевојчица би сваку вече смијештала старицу у кревет и кроз његово предсобље, одлазила у кухињу на спавање. Да би је чуо, оставио је малко отворена собна врата. Тако је вребао док се на уском отвору није указао сјај: долазила је са свијећом у руци. Била је малокрвна, поспана и уморна. Тада је прихватио за танку и слабу мишицу сиротињске дјеце.
Видјевши, куда га води сјећање, он скочи. Стајао је стиснутих песница и разрогачених очију. Он неће да се сјећа! Ово је нека подла варка или страшан неспоразум. Какав је ово рај? Хтио је да бјежи или да затвори она врата, која су стајала једнако пред њим у сивом простору.

Ко је ово изумио, да њега мучи, овако сама, издвојена и прикована у небеским просторима? И зашто управо ово? Ово ситно и срамотно, смешно и бедно? Зар није имао других греха и порока у животу?

Па од свега да му нађу ту биједну сцену из давнине, без достојанства и без икакве љепоте! Зар су једна подмукло одшкринута врата довољна да казне за сву вјечност?

Па ово и није рај. Ово је…

– Евгенија…има пакла…Постоји пакао! – муцао је избезумљено по жениној постељи када се пробудио.
– Нема, мили, нема! Устани, не бој се, ничега нема!

Тајана Потерјахин, књижевница
За мене су увек пакао и рај стајали скупа на страни живота. Плаши ме једино смрт и могућност повратка у стање пре рођења. На срећу или нажалост, ја не могу замислити егзистенцију тако болну да би се могло пожелети бекство из ње у непостојање. У коначно и потпуно укидање бића. Шта год да је пакао, доказ да постоји био би ми утеха.

Сања Вуковић, теолог
Ја насадих виноград родан сав истинит, како си се претворио у горчину, виноград туђи? (Јеремија 2. 20-21)

Говорећи о стању без Бога, Христос помиње плач и шкргут зубима. У том контексту, овакву атмосферу дефинише као посљедицу лоших избора и погрешне перцепције.

Идите у свјетлост огња својега, и у ватру коју распламсасте. (Исаија 50.11.)

Исаак Сиријски о пакленим мукама говори као о бичевима божанске љубави; а Григорије Богослов описује огањ који сажиже материју као сијено и уништава тежину сваког гријеха. Григорије Нисски помиње духовно слијепе, који жуде за миром и уточиштем. Њихове патње описује обнаженошћу и глађу, као резултат лишености наде и благодати.

У хришћанском контексту, патња представља прилику да узрастамо распламсавајући боготражитељски потенцијал, уздајући се у благост Божију. Управо зато безнадежност упућује на безизлазност и мучење које искључује могућност промјене.

Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сјен смртни, у земљу тамну као мрак и у сјен смртни, гдје нема промјене и гдје је видјело као тама. (Јов 10. 21.-22.)

Достојевски (кроз лик старца Зосиме) паклене муке приказује као недостатак љубави – „ терет кад више не можеш да волиш“, па је мучна и сама близина Божија која исијава љубављу.

„Говори се о материјалном пакленом пламену, не испитујем тајну ову, бојим се, али мислим: кад би и постојао пламен материјални, њему би се збиља обрадовати могли, јер, тако мислим, у мучењу материјалном би макар на један тренутак могли заборавити још страшнију муку духовну“.

Ипак, будући да је Христос Свјетлост незалазна, а Божанска љубав непредвидива, Григорије Нисски оставља могућност да је адски огањ – огањ очишћења и обнове.

Он положи десну руку своју на ме говорећи: Не бој се, ја сам Први и Последњи и Живи; и бијах мртав и ево жив сам у вијекове вијекова, и имам кључеве од смрти и од пакла. (Откр. 1. 17-18)

Ниси погријешио ако учиниш праву ствар
Након што сам прочитала горепоменуту Андрићеву приповијетку, која ми на један начин дјелује помало и визионарска, запитала сам се шта ја заправо мислим о самој теми. Потражила сам малу помоћ у књижевној будности (Тајана Потерјахин) и теологији (Сања Вуковић).

Приповијетка је сама по себи јасна али претурала сам и даље по ладицама науке и појединачним искуствима људи.

Ми знамо: човјек је тајна науци недоступна.
Отуда, врло лако се наљутим на психологију. О самом феномену гријеха писано је много. Толстој је указивао на то како је гријех у почетку у човјеку туђин, затим гост, а када се навикнеш, он постаје домаћин.

Роршаровов тест мрља
Све чешће се говори о паклу као метафори човјековог стања и дубоке илузије. Као примјер често се наводи Роршаров тест мрља – слика која нема значење сама по себи али свако ко је гледа, заправо види нешто своје.

Религијски страх и психолошке посљедице
У истоименом научном раду аутора Р. Бодироге који поставља питање вриједности религијског страха у односу на психички живот. У религијску врсту страха спада и страх од судбине.

Људи се различито односе према религијском страху. Једни вјерују да даје потицај чињењу добра, други да шкоди духовности. Ту долазимо до питања: да ли се љубав и страх супростављају?

Јован Златоусти је учио да су души потребне многе молитве, њена добра дјела, анђели чувари и други помагачи док пролази кроз ваздушно пространство поред невидљивих сила које су господари ваздуха а називају се митарима, гонитељима.

Страх код Срба
Православна црква прихвата реалност пакла као и реалност неба.

Постоје и свједочанства о оваквим искуствима. Такво је искуство Душана Јовановића (Крагујевац, 1976) који је превезао два небеска бића у свом ауту од Краљева до манастира Жиче. Били су то човјек и жена за које је он мислио да су обични калуђери. У току вожње они су му говорили шта је све урадио: и добро и лоше. Бића су нестала када су стигли пред Жичу а он је имао визију пакла као огромног мора у коме кључа сумпорна вода.

Религија и кривица
Барокно доба је пробудило осјећање кривице. За Фројда је религија имала функцију „универзалне присилне неурозе“. Идеје грешности али и депресија више су присутне код цивилизованих народа.
Према статистици, у бившој Југославији, најмање је била присутна код народа исламске вјероисповијести.

Владета Јеротић
На почетку депресије код религиозних људи, лагано се увлаче у свест болесника да нису испунили неку моралну заповест како треба, да се нису савесно држали неког ритуала или прописа, да су им за време молитве долазиле скаредне мисли или слике, даље се појачава њихова забринутост која расте, све до страха од Божје казне.

Отворено питање: На концу, да ли је појава ђавола заправо само врста преношења кривице?

Ја нисам крив. Ниси ни ти. Није ни он. А ко је онда? – Ђаво!

– Несхватљиво је да човјек живи само од своје и туђе несреће. Да мисли на своју и припрема туђу. Он сигурно зна како изгледа пакао. Меша Селимовић

Александра Мариловић