Директор Стручне и техничке школе Бранка Јовић, поводом испраћања још једне генерације матураната, упутила је поздравно писмо.
Драги матуранти,
Овим путем вас поздрављам и желим вам срећан завршетак средњошколског образовања.
Срећно вам свако животно путовање, трагање за смислом и срећом уз остварење свих ваших снова.
Можда нам је у овим временима потребно да нас опомене велики Шантић.
“Остајте овдје!…Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није”
Посматрајући вас, као одрасле људе, не желим да се препустим размишљању, да се завршетком вашег средњошколског образовања, завршава и ваш боравак овдје. Да, слажем се, многи од вас, треба да оду, како би наставили школовање, али са повратном картом, да као стручњаци у својој средини чине живот успјешнијим и љепшим.
Нису све приче и сва обећања истинита да је „тамо негдје далеко“ све много боље. Свака медаља има двије стране. Пожелићете некада да осјетите мирис Укрине, земље на којој сте одрасли, задах спарних, љетних вечери у Посавини.
Пожелићете, можда, баш оног друга који вам је увијек сметао и који вас је нервирао. Зато што је ваш. И ви сте његови.
У весељу и тузи.
У бригама и радостима.
Не трчите за срећом и материјалним стварима. Недостижно је то. Када вам се учини, да сте сувише близу, опет некако измигољи. Зато што је срећа ту, у вама, само је требате препознати и његовати. Провели сте, двије најљепше године младости, ограничени правилима заштите од вируса.
Поштујући правила дистанце у школским учионицама, изашли сте као побједници. Била бих срећна да се варам, али ми се чини, да смо сви, помало изгубили себе. Као да нам је неко одузео дане весеља и помало нас претворио у бића са отупљеним емоцијама.
Надам се да ћете својим сазријевањем и животним вјетровима, некада и олујама, спознати да бољи живот се добија трудом, залагањем, радом, поштујући људске вриједности. Све што добијете олако, напречац, лако ћете и изгубити. Оно што добијете преваром, на исти начин ће вам бити и одузето.
Новцем можете стећи моћ, али, знање не можете. Моћан човјек, без знања, је у дубини душе празан. И што је већа количина новца, то је дубља шупљина у души коју треба попуњавати.
Ви сте амбасадори нашега града.
Који вас воли.
Овога града, са којим сам се упознала, давне 1993. године. Онда, када од рушевина, дима и прашине, тешко да се могао препознати прави пут. Ваши родитељи су ово градили. Протеклих година створена је средина достојна вас и ви ње.
Створен је Град.
Не дозволите да се препустите стихији. Увијек се надајте и радујте лијепом прољетном јутру. У имању и немању останите своји и срећни.
Нека вас помало „жуља“ мисао:
– Можда је тамо негдје, нешто и боље ?
– Али, мени је и овдје добро !
И да, то вам каже неко, ко је имао и немао, неко чија су дјеца отишла и не живе овдје, неко ко воли Дервенту и Укрину, а воли и стихове…..
Сачуваћу успомене,
мирис траве покошене,
са Неретве када пухне,
вјетар с дахом зоре рујне,
да увече широм Посавине,
проспе мирис Херцеговине.
Воли вас ваша директорица,
Бранка Јовић
