Екипа РТРС-а, новинар Бранимир Ђуричић и сниматељ Синиша Јалић провели су ноћ у Центру ургентне медицине Универзитетско клиничког центра Републике Српске, гдје су присуствовали интервенцији љекара, који су спасавали пацијенте са најтежим облицима обољења од вируса корона.
Своје импресије подјелили су са нама у Јутарњем програму.
– И заплашен сам и охрабрен виђеним. Заплашен, јер нема више слободних болничких кревета, велики број младих људи је ту. Присуствовали смо у три случаја реанимацији, срећом успјешној, али када све то видите, да болест постоји, и да је јако тешка. Охрабрен сам с каквом лакоћом прилазе свим тим ситуацијама, и нашли су времена и за нас. Када спасу живот, настављају даље, као да ништа нису урадили. Сматрају то својим послом, обавезом, нагласио је новинар РТРС-а Бранимир Ђуричић.
Сниматељ Синиша Јалић каже да се није сусретао са оваквом врстом “непријатеља”.
– Старији сам сниматељ, и по годинама и по искуству, али потпуно нешто ново. У рату смо знали гдје је непријатељ, а ове је сада свуда око нас. Здравствени радници су попут “мрава”, шест, седам их је око пацијента, и одмах прелазе на другог. Велика већина је младих људи, и није им ништа тешко, дочекали су нас насмијани, тако су нас јутрос и испратили, истиче Јалић.
Како истичу, треба само издржати смјену у специјалном одјелу, с којим се улази у ковид одјељење.
– Дивим се тим људима, јер послије 15 минута у специјалном одјелу толико сам био ознојен, наочале замагљене. Питам себе и сада како они издрже из дана у дан, наставља Ђуричић и прича и једну анегдоту која га је развеселила:
– Прилазимо у једно од одјељења интезивне његе, и након пет-шест минута питам једну докторицу да се представи. “Драги Бранимире, ја сам Сања, твоја школска другарица”. Ето, нисам успио препознати Сању Јеличић, са којом сам провео најљепше године свог живота у школи -каже Ђуричић.
Ипак, како истичу, оно што није добро, јесте разочараност здравствених радника, што и данас, годину дана послије пандемије, многи не вјерују у вирус корону.
– Дочекали су нас као најрођеније, и како кажу добро је што сте дошли да прикажете свима онима који не вјерују у вирус корону. Болест је ту, тешке клиничке слике, најмлађи пацијент код нас је био 1986. годиште, додаје Ђуричић.
Пре љиховом мишљењу, сви одјели су јако тешки, и тешко да би поновили овакво искуство.
– Смјене су 12 часова се ради, 24 слободно. Иако сам се добровољно јавио на задатак, мислим да не би био спреман да сутра опет идем на УКЦ. Наравно, уколико нека сила прилика не би условила, закључује Ђуричић.
Јалић каже да би могао опет на УКЦ, али да је јако тешко то све подносити и питање је колико би и сам издражао у таквом амбијенту.
– Ти људи су и наши хероји, са њима би кренули у ватру и воду, подршка свима запосленим на УКЦ, заједнички су поручили Бранимир Ђуричић и Синиша Јалић, послије ноћи проведене на УКЦ Републике Српске.
РТРС/Дервента Кафе
