Традиција привређивања у православним манастирима, која сеже кроз готово кроз читаву историју, настављена је и у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Доњој Бишњи. Овај манастир је духовни драгуљ овог краја, а постао је и препознатљиво мјесто на туристичкој мапи Српске због својих квалитетних воћних ракија и ликера.
Манастир у Доњој Бишни код Дервенте је посвећен Покрову Пресвете Богородице, а ктитор манастира је господин Ратко Ђекић. Градња је трајала од 2002. до 2005. године, а већ фебруара 2006. године у манастир је пристигло и братство.
– Слиједећи славне претке који су имали задужбинарског духа, желио бих да на овом локалитету као своју задужбину изградим мањи манастир са конаком, обратио се епархији Бишњанин Ратко Ђекић, који данас живи и ради у Америци.
Под окриљем манастира ради дестилерија у којој настаје квалитетнија ракија, која уз модернизован начин производње и традиционалну рецептуру полако постаје препознатљив бренд.
– У почетку је уз манастир постојао и воћњак са 2000 садница и како су већ 2008. године родиле прве количине воћа, да не би пропало, почели смо “пећи” ракију коју смо продавали, користили, поклањали…Воћњак није много рађао наредних 3-4 године због ниске надморске висине, па смо онда послушали савјет једног технолога из Србије који нам је рекао да будемо озбиљни произвођачи ракије, а неко други нека производи воће, бар док не стекнемо услове да то сами радимо, прича игуман манастира архимандрит Симеон, додајући да воћњаци требају бити изнад 200-300 метара надморске висине, док је манастир у Бишњи на око 120 метара.
Ракију су почели производити 2008. године на традиционалном казану, а тадашњу тону и по воћа су прикупили, те ручно очистили и исјекли. И када смо “печење” обављали на тај начин, увијек смо имали дуплу дестилацију и одвајали три фракције, присјећа се игуман Симеун.
– Те 2010. године смо имали 10 тона виљамовке, а како је крушку потребно припремити, те одвојити кошпице и петељке, тај посао смо радили ручно, са десетак ангажованих радника. У почетку смо били скромнији, морали улагати више рада, а сада, након петнаестак година, имамо пумпе за транспорт комине и апарате и пасирке за одвајање кошпица. Сада нам већи број радника треба тек када дођу веће количине воћа, како би све истоварили, самљели и припремили за комину. С обзиром да нас је мало у манастиру, морали смо аутоматизовати производњу, појашњава игуман Симеун.
Први већи корак ка технолошки развијенијој производњи десио се 2011. године када је набављена савремена опрема и изграђен објекат за дестилерију. Годишње, у полуаутоматизованој вишестепеној дестилацији прераде између 10 до 30 тона воћа. Запремина деситилеријског казана, која је ручно израђена у Београду, је 330 литара.
Што се тиче производње ракије процес је врло једноставан. Воће набављамо од својих већ дугогодишњих произвођача, а када га добијемо, перемо га, одвајамо кошице, мељемо, додајемо квасце и ензиме по савјетима технолога, те сачекамо процес врења и ферметације.
– Наша дестилерија функционише тако да се процес препечења ракије обавља у једном процесу дестилације – оно што би се на обичном ракијском казану морало радити седам пута. Имамо и такозвану колону са 10 подова у којој се прочишћава и хлади комина. Казан, око којег се налази дупли омотач, се загријава врелом водом гријаном на плин тако да се поступак обавља без загоријевања. Сам процес је поприлично једноставан и може га обављати један човјек. У поступку дестилације помаже и неколико сонди, које говоре кад ће да потекне, кад је вријеме патоке, а кад је процес готов. Процес печења траје око четири сата, а од 100 литара комине се добије између 12 до 15 литара ракије јачине око 40 степени, појашњава игуман Симеон.
Дестилат се потом чува у подрумима. И док су „бијеле“ ракије попут виљамовке и дуње збринуте у бурадима од инокса, шњивовица стоји у храстовим бурадима годину, двије или пет, у зависности од процјене технолога.
Манастирска ракија од шљиве, дуње, крушке „виљамовке“ и ликер од вишње, захваљујући квалитету, лако проналазе пут до Дервенћана, али и осталих посјетилаца манастира. Како би све било у законским оквирима, манастриска дестилерија је и званично регистрована и то као једина у Дервенти.
Процес регистрације је поприлично једноставан и нико не треба да га се плаши, довољно је да се мало поведе рачуна о процесу дестилације, наглашава игуман Симеон.
– То нам је омогућило да производе ставимо у промет у нашој продавници нашим гостима, али и у ресторанима и маркетима. Пласманом смо задовољни. Прије 15 година није било пуно ракије на тржишту и таква је била „шароликог“ квалитета, док данас има доста више произвођача у Српској и БиХ, а посебно Србији одакле долазе и код нас. Поправио се квалитет ракија, што је добро, каже игуман манастира у Доњој Бишњи.
Поред својих производа у манастиру нуде услугу дестилацију за оне који довезу своју комину.
– Сви наши манастири од средњег вијека до данас су имали производњу, било вина и других производа, или су се монаси бавили осликавањем икона, шивањем мантија и слично. Ми смо задовољни и манастир је у добром дијелу самоодржив, истакао је игуман Симеон, зажеливши вјерницима срећан Васкрс.
Дервента Кафе
