Мр Жељко Асентић: Култ Светог Саве у идентитетима Босне и Херцеговине

Свети Сава је рођен као Растко Немањић, најмлађи син Стефана Немање, утемељитеља самосталне српске државе у позном средњем вијеку. То није прва српска држава и Немања није први српски владар, јер су и у раном средњем вијеку постојале српске државе, владарски родови и владари (кнезови Вишеслав, Властимир, Часлав…). Али, династија Немањића, којој је Стефан Немања родоначелник, владала је у „златно доба“ српске средњовјековне историје.

Велики жупан Стефан Немања додијелио је принцу Растку да као удеони кнез управља Захумљем, данашњом Херцеговином, у циљу да се Растко припреми за управљање државом. Међутим, Растко је умјесто свјетовног био више наклоњен духовном животу. Када су руски монаси били у посјети српској земљи, Растко је искористио да са њима оде на Свету гору, грчко полуострво Атос, гдје се и данас налази „међународна православна монашка република“.

На Атосу је принц Растко постао монах Сава. Нешто касније (1197), монаху Сави се на Светој гори придружио отац Стефан Немања, у монаштву Симеон. Отац и син заједно су подигли манастир Хиландар, жариште српске културе и духовности кроз вијекове, до данас.

Иначе, Сава је био неуморни градитељ многих цркава и манастира. За потребе њиховог унутрашњег уређења, он је ангажовао најбоље мајсторе из Византије. Осим што је био ктитор и неимар, Сава се истакао бројним духовним дјелатностима, учењем и просвјећивањем народа.

Свети Сава је издејствовао аутокефалност Српске православне цркве (СПЦ), одлуком васељенског патријарха, у Никеји 1219. године. Дакле, ове године СПЦ прославља велики јубилеј, 800 година њене самосталности. Свети Сава је њен утемељитељ, први архиепископ и први српски апостол Христовог учења.

Свети Сава је први српски правник, јер је написао Номоканон (Законоправило), по коме је устројена Српска црква и како је тада устројена, она и данас организационо функционише, што нам говори о генијалности Савине личности. Номоканон су примјењивали и други православни народи, рецимо код Руса је преименован у Крмчију (јер се помоћу овог законика крмари, управља црквом и државом). Свети Сава је написао типике („уставе“) за манастире Хиландар, Студеницу и др.

Такође, Свети Сава се истако преводилачком и књижевном дјелатношћу. Написао је Житије Светог Симеона, тј. животопис свог оца, родоначелника светородне лозе Немањића и тиме утемељио српску књижевност хагиографског карактера (грч. хагиос – свето). За Савино књижевно ствралаштво везује се и почетак српског пјесништва.

Почецима српске дипломатије могу се сматрати Савине дипломатске мисије у служби мира међу народима. Године 1204, Свети Сава је крај моштију оца Светог Симеона Мироточивог помирио своју старију, завађену браћу – Вукана и Стефана Немањића. Његова порука да не треба мачем замахнути преко граница „отачаства“ (отаџбине) најбоље свједочи о Савином миротворству (данас би неки рекли – пацифизму).

Поред бриге за духовно здравље народа, заслугом Светог Саве отварају се болнице при манастирима Студеници и Хиландару. Он лично доноси медицинске инструменте и медикаменте са својих ходочасничких путовања са Истока (из Јерусалима, Египта…). Дакле, Свети Сава је први српски љекар, али и први ходочасник. На ходочасничком путовању у Трнову, тадашњој бугарској престоници, Свети Сава је и окончао овоземаљски живот, 1236. године.

У контексту историје наших земаља Босне и Херцеговине, које франачки и византијски извори још од раног средњег вијека одређују као „земље насељене Србима“ (нпр, Франачки љетопис, 9. вијек; Константин Порфирогенит, 10. вијек…), неопходно је истаћи повезаност, како Босне тако и Херцеговине, са култом Светог Саве. Највећи владар средњовјековне Босне Твртко I Котроманић се на Митровдан 1377. године прогласио краљем Срба, Босне и западних страна, на својој државној територији, у манастиру Милешеви крај моштију Светог Саве. То говори о снажном светосавском култу присутном и у средњовјековној Босни. (У неким тумачењима, мјесто краљевског крунисања Стефана Твртка – Милешева се интерпретира искључиво као Миле, село код Зенице. Интересантна је сличност назива Милешева и Миле.)

Несумњиво је да краљ Твртко I, kao и сви његови насљедници на босанском трону, узима име Стефан (Степан), по узору на Немањиће, са којима је био у директном сродству (по мајчиној линији). Раније је истакнуто зашто је Херцеговина – Светог Саве дједовина, па је тако Стеван Вукчић Косача, када је одвојио некадашњу Хумску област од Босанског краљевства у посебну државу, узео титулу Херцега од Светог Саве (од те, 1448. године користи се назив Херцеговина).

Мошти Светог Саве из манастира Милешева 1594. године су наређењем Синан-паше, османског везира албанског поријекла, спаљење на брду Врачар, које је у склопу  данашњег Београда. Међутим, тиме није уплашио Србе који су наставили са бунама и устанцима, а светосавски култ постао је још јачи у српском народу. Управо на том мјесту настаје у нашем времену велелијепни Храм Светог Саве, један од највећих храмова свијета.

Чувени историчар византолог Димитрије Оболенски сврстава Светог Саву међу три најзначајније личности Балканског полуострва, заједно са Александром Великим и царем Константином Великим. Имајући у виду оцјену коју је написао Оболенски, примијетио бих да за разлику од ове двојице, који имају епитет Велики, први српски архиепископ и просвјетитељ је Свети.

Мр Жељко Асентић

Литература

• В. Ћоровић, Хисторија Босне, Београд, 1940.
• Д. Богдановић, Крмчија Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 91—99.
• Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980.
• Д. Оболенски, Шест византијских портрета (Свети Сава), Београд 2004, 133—191.
• Б. Ферјанчић, Автокефалност српске цркве и Охридска архиепископија, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 65—72.
• С. Хафнер, Светосавска црква и Рим у XIII и XVI веку, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 381—388.
• П. Поповић, Свети Сава, Београд, 1932. (репринт 2004).
• С. Станојевић, Свети Сава, Београд 1935.