Живот просјечног човјека у времену у коме живимо је изразито тежак, а још тежи је живот вјерника.
На велику жалост завладало је вријеме када људи не помињу Бога осим у псовкама. Свијетом завладаше пакост, мржња и љубомора.
Неко сам ко заиста истински вјерује у Бога и често ми се смучи када чујем псовке и хуљења. Свака псовка ми остави рану на срцу. Док је људима све у реду и док немају проблема они хуле на Бога и псују, а када их задеси несрећа изненада постају побожни.
Често тако чујем прозивке и на тему поста: “Јој види оног, пости само да би се о њему причало“.
Првенствено, пост је ствар избора, али и јако добро прочишћење човјека, колико духовно, толико и тјелесно. Жао ми је људи који немају важнијег посла па коментаришу друге. Свако има право на свој избор, иако се о укусима се не расправља, јер Богу хвала сви смо различити. Неки људи никада неће знати колику радост у себи крије пост, неће осјетити тај мир и благостање.
Најболније ми је када видим да “модерна” мајка 21. вијека васпитава своје дијете да људе дијели по вјери и нацији. Сви смо ми божија дјеца и само је један Бог и ништа друго не би требало да представља разлику.
Људи често говоре и како Бог не постоји; за срце које је затровано мржњом не може да постоји Бог. Јер Бог се налази у срцима кротких, оних који добро чине, а тиме се не хвале.
Много је на Земљи нас људи, али је у маси заиста тешко бити човјек!
Ауторка текста је је Санела Милојевић, ученица трећег разреда Стручне и техничке школе, смијер пољопривредни техничар. Воли животиње, фотографију и читање, а труди се да, како каже, помогне и људима и животињама.
Дервента Кафе
