A ne reko’ da me je prijatelj pozvao da dođem kod njega u Njemačku i obavezno, ako mogu i Draginju da povedem, a on će sve troškove snositi za put i ono što usput potrošimo. Ne ide se meni, a Draginja, kao svaki put: „Pa što ne bi otišao? Dobar ti je čojek. Ja sam malo slabašna na noge, meni se ne ide na daleke putove.“
Odem ti ja kod naše milicije da se raspitam kako bi pasoš mogao dobiti. A oni mene pitaju: „Gdje ćeš ti, Stanoje? Ne treba tebi to kad dobre volove i konjsku zapregu imaš, pa do grada iz sela mo’š stići uvijek.“
Moradnem ja sve razloge napisati, zbog čega idem u Njemačku i kako se onaj moj prijatelj iz vojske zove, pa do mjesta gdje idem tamokar. I o Milkinoj familiji morao sam podatke dati. Rekoše da ću za 15 dana dobiti pasoš, da tačno u četvrtak kad je pijaca u gradu po pasoš dođem. Bogami, svjerovaše, a nisam mislio da ću tako brzo dobiti pasoš. „Deder ovdje potpiši, Stanoje, i evo ti pasoš i pazi kud hodaš kad tamo odeš i s kim razgovaraš“, veli jedan krupan čovjek, jedva diše usipljio, a nije u uniformi, u civilu je.
Uh, ja radostan odoh na poštu da javim prijatelju kad ću doći tamo i da me na stanici dočeka, jer ti ja ne znam švabski pričati. Ma, kako sam u autobus sjeo, tako sam zaspao, dok šofer, a jutro je, tek svanjuje, ne viknu: ’’Ovo je Ulm, pa ko silazi neka izađe’’.
Izađem i ja. Znam, rekao mi je da je Ulm, to sam zapamtio. Autobus ode, a ja gledam ima li ko da me dočeka, nema nigdje nikoga poznatog. Što ću sad, para nisam ponio za povratak, jer me Nikodija zakleo da ne nosim pare, on će sve da plati i dolazak i odlazak. Krenem desno uz, ali ne znam kud bi, pa se vratim i opet lijevo, pa se vratim, kad pred mene neki čovjek: ’’Hej, zemljak, koga tražiš?“
Meni, kao drago, ali me u’vati jeza, sjetih se onih priča u miliciji da ovamo čekaju svakakvi ljudi naše koji se ne znaju snaći. „Ne brini, milicija te uplašila da ne pričaš sa nepoznatim ljudima na kolodvoru i na ulici. I meni su tako rekli. Nego, koga tražiš, zemljače, ako ti mogu pomoći?’’ Odgovorih: „Ma, Nikodiju, ne znate Vi njega……rekao doći, pred mene“, a on će meni: „Nikodiju Grmonju?“ „Da, Grmonju, i njegovu Milku, i ima još jedan Švabo, ne znam mu ime“.
Čojek se nasmija i kaže da pođem s njim. Sjedoh u njegova kola, a meni na pameti još uvijek naša dobra milicija koja savjetuje ljude da se paze kad u svijet pođu. U grlu kao da jabuka stoji, ne mogu da progovorim ništa. Vozi on tako, vozi i sve mene pita za moje i odakle sam i što radim i kako je tamo, a ja samo kao onaj Švabo: „Dobro, dobro je“.
Stade pred jednu oveću kuću, izađe, izađoh i ja, a on pokaza gore potkrovlje i reče da tu Nikodija ima stan, ali je sad na arbajtu, pa ga moram čekati. I ode on. Ni za ime ga ne upitah, ni koliko sam dužan, jer, vala, nikad nikom ništa dužan ostao nisam.
Čekao sam tako, mogao je biti pre’od, kad dođe Nikodija i po licu mu ne vidje da je baš raspoložen što me ugledao. Ipak se pozdravi. „Hajde, što ćeš tu, što nisi otišao u stan ?“ Kao biva, veli on meni, a zna da u stanu nema nikog, jer tek Milka djecu iz vrtića traba da dovede. Tu veče nepropelišmo nijedne, samo su se on i Milka mnogo na švabskom svađali. Iz stana jedan prozor gleda na uličicu, a kroz ostale samo krovove vidiš. Ujutru sam dobro odspavao, nisam ni znao kad su otišli. Na stolu je stajala bijela kafa, malo masti u papiru lijepo upokavnom i režanj hljeba. To je valjda doručak. Nisam do podne dirnuo, a napolje nisam ni pokušavao da izađem.
Dođoše opet s posla u isto vrijeme, mene pitaju kako sam. Ja kažem: „Dobro je“, a onda oni opet na švabski pričaju. Okrenu se meni Milka, pa kaže da ćemo u subotu ići u veliku robnu kuću u kupovinu i da ću i ja s njima krenuti da razgledam grad Ulm. Pitam ja gdje onaj Švabo da ga vidim, a oni mi ništa ne odgovaraju. Poslije sam saznao, da je to bio njihov gazda i da je na odmor s njima pošao kad je kod mene bio. Pogledam datum, a subota je tek za tri dana, ko će toliko čekati. Prođe drugi dan, ja nikud iz stana ne mrdam, a i da mrdnem, ne znam kud ću i šta ću, a i para nemam.
Dođe subota, osvanu, a kiša kao da je naumila baš tada da pada, ne prestaje, muze li muze. Ja kao u zatvoru, volio bih malo noge protegnuti. Spremiše se njih dvoje, ulickaše, djecu takođe, i kažu da kad kiša pada neće ići u kupovinu, pa su odlučili da idu kod Milkine sestre u Študgart. Meni ne kažu da ću s njima niti ja pitam bilo što. Odoše, a kiša i dalje rominja, k’o velim: „Dobro je. Ako tamo kod nas ovako pada, biće kukuruza“.
Opet sam u četiri zida. Naslonem se na onaj prozor što škrlji na ulicu, kad ugledah onog što me dovede kod Nikodije. „Ej, ej“, ne znam mu ime, ali okrenu se i ugleda me, maše rukom, a ja njemu rukom da dođe gore. Eto ga, dođe, srdačno se s menom pozdravi. „Kako je?“, pita, a ja kažem da je dobro, da ne može biti bolje. On se smijulji, kao da zna kako mi je u ovom zatvoru. „Hoćemo li malo u grad?“ A meni na pameti opet oni savjeti naše milicije, ali moram noge protegnuti, pa što bude, neka bude. I odvede me on u grad, malo smo prošetali, meni noge kao da sam u banjsku vodu stavio, oživjele.
„Ovdje ćemo ručati“, veli on meni. Zagladnio sam, pa bi sve, čini mi se, pojeo, a po pedes’t pilića na ražnju se okreće u rerni, koja se providi,a s usana kao da mi slina kaplje. Naruči on svegog, a ja zaboravio da para nemam. „Neću ja ovo moći platiti“, a on meni da ne brinem o tome nego da jedem koliko mogu i što hoću. Plati on sve, a ja bi ga pitao da mi kartu kupi za povratak i da ja svojoj Draginji živ stignem. Sve ću mu poštom poslati čim stignem kući. A on kao da je znao, priupita me trebali mi štogod. Jedva dočekah: „Ma, za kartu nemam,a htio bi kući“.
I tako krenuh nazad, sjedoh u autobus, on me ne napušta i u posljednjem trenutku priupitah ga ko je i što radi ovdje, pa ima toliko vremena za druge ljude, a ne kao onaj moj prijatelj Nikodija.
„Živ i zdrav bio, zemljače, ja sam Hrvat, Jozo Matanov, dobro ga znaš iz tvog mjesta“. „Pa šta bi Nikodiji…“, nisam ni završio, a on izgovori: „To je duga priča, takvi smo, moj zemljače, ima nas svakakvih. Srećan put i pozdravi našu miliciju!“ Rvat, sin Matanov, a moj Nikodija sa ženom neće sa mnom po naški ni da popriča, samo arbajt, arbajt, kao da kod mene samo se sije i niče i nemam što raditi. Dabogda jezik pregrizao ako ikad više svojoj Draginji na bilo što odgovorim kad me ona savjetuje, a ne milicija.
Savko Pećić Pesa
