Ljiljana Blagojević, diva srpskog glumišta, po drugi put je bila gost Dervente, gde je nastupila u okviru festivala „Kestenburg“. Tim povodom, razgovarali smo s njom o predstavi, njenoj karijeri i životnom putu.
Na festivalu omladinskih pozorišta „Kestenburg“ predstavljate se predstavom „Sjećaš li se?“ po tekstu Vesne Stanković. Recite nam nešto više o toj predstavi, koju izvodite sa koleginicom Sonjom Kolačarić.
– Nije slučajno što smo odabrali baš ovu predstavu, jer je festival posvećen studentima koji se školuju da bi jednog dana postali glumci širom sveta. I žiri je međunarodni – pored našeg Jezde, tu su i članovi iz Japana i Sudana. Predstava govori o profesorki glume i studentkinji koje se sreću u agenciji za snimanje reklama, gde se odvija kasting. Njihov razgovor prerasta u sukob generacija, što se odlično uklapa u tematiku festivala. Radujem se što će publika u Derventi imati priliku da zaviri iza kulisa i vidi šta sve nosi glumački poziv – profesiju koja deluje glamurozno, ali je u suštini izuzetno zahtevna.
Vaši roditelji su iz Bijeljine, rođeni ste u Zemunu, a na početku niste planirali da se bavite glumom. Kako biste opisali svoj put do glumačke karijere?
Smatram da je u životu najvažnije baviti se poslom koji volite. Ja sam prvobitno studirala hemiju i bila uspešna na takmičenjima, ali sam shvatila da gluma više ispunjava moju dušu. Na sreću, moji roditelji su me podržali i završila sam glumu. Sada sam u penziji, a nedavno sam dobila i nacionalnu penziju kao priznanje za svoj rad. To mi mnogo znači, ne samo materijalno, već i kao potvrda da nisam pogrešila u izboru profesije.
Vaša porodica je duboko povezana sa umetnošću – suprug Siniša Kovačević je dramski pisac i reditelj, a ćerka Kalina priznata glumica. Da li je to bila prednost ili izazov?
Ima i prednosti i izazova. Partner vas bolje razume kada ste u istom poslu, ali s druge strane, mnogi misle da vam je lakše nego drugima. Smatram da je deci uspešnih roditelja teže da se dokažu u istoj profesiji. Kalina, recimo, predaje glumu i drži master radionice u Banjaluci. Nije joj lako, ali dokazala je da je napravila pravi izbor. Ipak, na kraju, najvažnije je što smo se suprug i ja prepoznali kao ljudi, a ne samo kroz posao.
Mnogi vas pamte kao najlepšu Dolly Bell. Vaša generacija je stvarala filmove koji traju. Šta mislite, zbog čega su filmovi tog doba neprolazni?
Nedavno sam ponovo gledala „Miris dunja“ i ćerka mi je rekla: „Blago tebi u kakvim si filmovima igrala.“ Nekada se u filmu više obraćala pažnja na ljudsku priču, kao što se u muzici negovala melodija, a ne samo energija. Današnji filmovi su često brzi, napeti, puni kriminala i bizarnosti. Nekada je filmska umetnost bila prožeta humanizmom i večnim temama, što ih čini bezvremenim. Danas se mnogo toga pravi kao roba za jednokratnu upotrebu.
Publika vas pamti i iz serija „Budva na pjenu od mora“ i „Miris kiše na Balkanu“. Kakva su vaša iskustva sa tih snimanja?
„Budva na pjenu od mora“ je bila serija koja je dala presek jednog društva i vremena. Snimala sam je sa Mimom Karadžićem, koji mi je bio klasić na fakultetu. „Miris kiše na Balkanu“ je, pak, donela priču o velikom stradanju sefardskih Jevreja u Sarajevu i vremenu velikih promena. Ljubiša Samardžić je to sjajno realizovao. Uvek mi je drago kada publika prepoznaje i voli te projekte.
Pesma „Ljiljana“, koju je napisao Toma Zdravković za seriju „Doktorica na selu“, posvećena je vama. Kako pamtite to vreme?
Da, Toma je napisao tu pesmu dok smo zajedno snimali seriju. On je bio izuzetan pesnik, muzičar i boem, što ga je, nažalost, koštalo života. Njegova muzika i danas traje, a film o njegovom životu samo je još jedan dokaz koliko je bio veliki umetnik.
Derventa Cafe
