Mnogo pre nego je i akademski ovladao ekonomijom, uočio je ovdašnje privredne nedostatke, deficit ideja i volje. Potom je hrabro doneo revoluciju u tekstilnu industriju. Sve je krenulo od proizvodnje jednokratnih pelena, do Zekstre i konkurenta Armaniju, piše “The Prestige”.
Život Dragana Ðurića, vlasnika Zekstra grupe, od početka bio je obeležen događajem koji je prethodio njegovom dolasku na svet. Umesto da prinovu u kući dočeka veselje, kako to dolikuje, porodica Ðurića iz Osinje kod Dervente bila je zavijena u crninu. Otac mu je preminuo samo tri dana pre nego što se začuo plač iz porodilišta.
– Odrastanje mi se razlikovalo od onog koje su imali drugi klinci. Bili smo siromašni, uz malu očevu penziju majka je morala da nadniči na njivi da bi sestri i meni obezbedila osnovne stvari za život. Zahvaljujući njoj, koja je bila borac, i ja sam dosta rano shvatio kako moram da se borim za parče hleba.
Još kao dečak seli se u Zemun, gde mu je živela majčina sestra. Tu završava osnovnu, potom srednju mašinsku školu. Upisuje Ekonomski fakultet, koji je kasnije vanredno završavao, jer je još kao tinejdžer morao da radi kako bi prehranio porodicu.
Moja porodica je bila siromašna. U školi, kada bi na odmoru svi povadili užine iz torbi, ja bih se skrivao… A posle škole pravac njiva, gde sam zarađivao okopavajući kukuruz.
– U školi, na velikom odmoru, kada bi svi povadili užine iz torbi ili otišli u pekaru da nešto kupe, ja bih se skrivao. Da drugi ne vide moje siromaštvo. Nisam želeo da me iko sažaleva, mislio sam o tome kako da sebi obezbedim ono što su drugoj deci obezbedili njihovi roditelji. Pre podne sam išao u školu, a popodne, i preko leta, po sremskim selima radio za dnevnicu, kopao kukuruz sa majkom. Štedeo sam svaki dinar, pa sam za tri godine teškog rada zarađeno uložio u – garderobu. Otišao sam u Trst, nakupovao farmerki, suknji i ostalih firmiranih stvari, koje sam posle prodavao po Beogradu. Bila je to surova borba za život, ali sam bio ponosan na sebe: zaradio sam 15-16.000 maraka! I počeo da razmišljam šta da radim sa njima…
U to vreme privatni biznis je bio retkost, firme koje nisu bile u državnim rukama su mogle da se nabroje na prste prosečnog stolara. Prigradske beogradske varoši – Stara Pazova, Inđija i Sopot bile su prve sredine u kojima je poèeo da se razvija privatni sektor, što je mladog Ðurića privuklo da ode i vidi šta se to tamo dešava.
– Upoznao sam jednog privatnika iz Banovaca, koji se bavio plastikom. Zavolio me je jer sam bio znatiželjan i vredan. Jednog dana me odveo u radionicu, pokazao mašinu za pravljenje epruveta za urin i rekao: “Tvoja je. Ne moraš da plaćaš, vratićeš mi pare kad prodaš robu”. Tako je i bilo. To je bio moj prvi ozbiljan biznis. Tom čoveku dugujem mnogo…
Kad je biznis počeo da donosi prihode, Ðurić nije trošio novac, niti ga stavljao u banku. Investirao je dalje.
– U to vreme sam se i oženio, pa je supruga radila u radionici sa mnom. Zapravo, cela uža porodica je bila zaposlena u jednoj garaži u Novoj Pazovi. Paralelno sam vanredno studirao ekonomiju, bio sam željan znanja…
Nije sve uvek išlo bajno u biznisu, dešavali su se i promašaji. Poput posla sa čačkalicama. Kupio je mašinu za 20.000 maraka, ali je posao pukao. Ipak, odmah nakon toga je zaradio svoj prvi milion. I to – na pelenama.
– Početkom 80-ih rodili su mi se klinci, pa sam bio u toku te problematike. U to vreme postojale su samo one platnene, bio je zabranjen uvoz jednokratnih. Otišao sam u Italiju da ih kupim, da vidim da li je to stvarno toliko komplikovano za proizvodnju. I shvatio da nije. Problem je bila svest ljudi, rukovodilaca u državnim firmama. Koje nije zanimalo da prošire asortiman, ulože u nešto novo… Plata im je stizala ovako i onako, nisu bili motivisani da razmišljaju.
Ðurić jeste. Kupio je 60-ak mašina za šivenje od Bagata, uvezao materijal i krenuo da radi. U jednom trenutku je od Zemuna do Inđije, po podrumima i garažama, imao 360 mašina, koje su svakodnevno, u tri smene, štancovale pelene.
– Sve što proizvedem, unapred je bilo prodato. Robne kuće su mi plaćale avansno, tako da sam za taj novac mogao da kupim materijal za proizvodnju. Fabrika Jugovinil iz Splita bila je na ivici bankrota, nisu imali novca da kupe sirovine, a jedini su u Jugoslaviji proizvodili folije koje su mi trebale. Od avansa koji sam dobio od velikih robnih kuća, Beograda, Ateksa, Beteksa, kupio sam materijal i mašine i poslao u Split. Posle su po Dalmaciji pričali kako je jedan Srbin spasao hrvatsku fabriku. Bio je to posao velikih brojeva. Profit po jednoj peleni je bio mali, ali su količina i obrt bili veliki. Na kraju se rizik isplatio, napravili smo veliki bum, a ja sam zaradio, čistih, nekoliko miliona maraka.
U međuvremenu je proširio proizvodnju. Znao je, kaže, da će posao sa pelenama kad tad preuzeti velike firme, pa je prešao na garderobu. Prvo na ženski, pa muški veš, dukseve, da bi onda počeo da proizvodi – odela. I to je već priča o tome kako je nastala Zekstra, brend u koji su se, između ostalih, oblačili svi predsednici Srbije, počev od Miloševića.
– Odelo je u tekstilnoj industriji ono što je atomska bomba u naoružanju. Jer, ne može svako da ga napravi. Tad u Srbiji niste mogli da kupite dobra odela, osim od švercera koji su ih donosili iz Italije. A nije bio problem u našim šnajderima, već u materijalu, koji se nije uvozio, pa su tekstilne fabrike morale da kupuju isključivo materijale od domaćih proizvođača. Mahom sintetiku, koja je bila loša.
Ðurić nije imao te prepreke; počeo je da kupuje najbolji materijal. Na istim mestima na kojima su ga kupovali Armani, Guči i Prada. Zekstra je za kratko vreme postala veliki brend, a on posebno ponosan na činjenicu da su svi modni dizajneri koji danas nešto znače u Srbiji radili za njegovu firmu, zaključno sa Vericom Rakočević.
Ðurić smatra da su u vreme komunizma, a kasnije socijalizma, dok je na vlasti bio Milošević, privrednici imali puno bolje uslove nego posle 5. oktobra.
– Privatni sektor je u vreme Miloševića imao odlične uslove. Tad je porez bio pet odsto. Odeš, overiš u opštini i – radiš. Nisi mogao da naplatiš robu dok ne platiš porez. I to je odlično funkcionisalo. Onda su, sa smenom Miloševića, stigli problemi. Jedan sam od onih koji su davali podršku promenama, nadajući se da ćemo živeti bolje, da će se društvo reformisati. Danas se kajem zbog toga. Da sam znao šta sledi, branio bih ga do poslednjeg trenutka. Danas svi pljuju Dragana Tomića, kažu uništio je Simpo. A nije, on ga je napravio velikim, drugi su ga uništili. Posle 2000-te su došli neki ljudi bez iskustva i doveli privredu do prosjačkog štapa. Tu prvenstveno mislim na bivšeg guvernera Dinkića, koji je uništio domaći bankarski sektor, čime je privreda izgubila onu najvažniju podršku. Posledica toga je da su svi veliki sistemi propali, globalizacija je samlela našu privredu, a domaći političari i strane banke su u tome bili saučesnici. Ljudi koji su došli sa Ðinđićem nisu bili spremni za taj izazov, a neki su imali i interesa od stranih firmi i banaka. Uništena su domaća preduzeća, za razliku od, recimo, Slovenaca, pa i Hrvata, koji su svoje gigante sačuvali. Kao i banke. Nije bilo strategije, a taj “dosovski” model privatizacije nas je doveo dovde. Na kraju su Koštunica, odnosno Tadić, prodali naftnu industriju Rusima. Iz političkih razloga. Ceo svet nam se smejao kad se ispostavilo da su Rusi od profita koji su uzeli za godinu i kusur dana isplatili sve obaveze prema Srbiji, celih 456 miliona evra. A samo u prvoj godini su zaradili 350 miliona… Nadalje, Srbija je nemo gledala, a neki su se i radovali, kada Mišković nije kupio Merkator. Za razliku od Srbije, Hrvatska je stala iza Todorića. Pa je uspeo da kupi taj isti Merkator, zauzme lidersku trgovinsku poziciju na Balkanu. A da je Mišković kupio Merkator, stotine naših firmi bi sada prodavale robu po Sloveniji i Hrvatskoj. Ovako, mi kupujemo njihovu. Hrvatske i slovenačke firme su pokupovale sve što je vredelo kod nas, što srpskim firmama nije dozvoljeno tamo. Sada, zbog problema u Agrokoru, ispaštaju hiljade zaposlenih Srba. Nedostatak tog reciprociteta nas je mnogo koštao, i tek će da nas košta. I danas-dan je ovoj državi draži strani privrednik od domaćeg, daju mu se subvencije, dočekuju ih na crvenom tepihu. A naši se razvlače po novinama, blate i hapse. Zato smo tu gde jesmo…
Ovaj izvoz o kome sada pričaju nije realan. Strane firme koriste jeftinu radnu snagu i ne izvoze naše, nego svoje proizvode. Ista je stvar i sa stranim bankama, svu dobit šalju u maticu.
Šanse za ekonomski bum Srbije Ðurić vidi ponajviše u poljoprivredi, u koju, po njegovom mišljenju, treba uložiti veliki novac, čak i po cenu velikog zaduživanja zemlje.
– Ja sam čovek iz tekstilnog, modnog biznisa, ali smatram da je poljoprivreda naša najveća šansa. Srbija treba da uzme kredite, ako treba pet, šest, možda i 10 milijardi, i da sve to uložimo u poljoprivredu, sisteme za navodnjavanje, semena, mašine… Taj novac bi povratili u narednih nekoliko godina. Imamo dobru zemlju, plodnu, to je naša prednost. Srbija može da živi i prehrani se samo od poljoprivrede. Da sam Vučić, to je prva stvar u koju bih uložio novac i energiju. U tom smislu je pogrešan trend prodaje zemlje strancima, Arapima, ovima i onima, jer je to ključni resurs koji jednu zemlju čini samostalnom i slobodnom. Srbija ne može da radi televizore i kompjutere, to je zabluda, ali ovo može. Kad imate hranu, niko ne može da vas ucenjuje. Daj seljaku 50.000 evra, od toga pola bespovratno, ali uz uslov da napravi nešto i pokrene proizvodnju, pa neka to prodaje Maksiju, neka država deo izvozi. To je bolje nego dati subvencije strancima da otvore fabriku u kojoj će naši ljudi raditi za 150 evra.
Porodica
Zekstra grupa u svom sastavu ima modnu kuću Zekstra, koja se bavi proizvodnjom i kreiranjem odeće od 1991, Veterinarski zavod Zemun koji proizvodi biološke preparate i hranu za životinje; Nolit, jednu od najstarijih izdavačkih kuća u Srbiji; Šumadiju, distribuciju kancelarijskog materijala; Optiku, proizvodnja i promet optičke robe. Sa Miškovićem ima i suvlasništvo u robnoj kući Boska u Banjaluci. Ipak, primarnim bogatstvom označava porodicu, suprugu i dva sina koji rade sa njim u kompaniji.
Partizan
– Imao sam sreću da sam, verovatno, bio poslednji predsednik Partizana u kome su svi igrači navijali za klub. Neki su u početku igrali i za smešan novac, samo da bi obukli crno-beli dres. Takav je bio Saša Ilić, koji je igrao za 3.000 mesečno, a danas neće da razgovaraju bez 10.000. Ali zato takvi igrači nikada neće trajati kao Saša, neće ući u legendu. Peđa Mijatović je u Partizanu jedno vreme igrao za 500 maraka, Savo Milošević za 300. Takvih igrača više nema, zato nema ni fudbala. Dolaze polovni stranci, Partizan takvih ima pet ili šest, koji zarađuju po 40-50.000 mesečno.
Spas srpskog fudbal od tavorenja vidi u hitnoj privatizaciji.
– Sve drugo su prazne priče. Kad neko kupi Partizan ili Zvezdu, uloži 10 ili 20 miliona, njega neće zanimati politika, već samo da mu klub dobro igra i posluje, da od jeftinih igrača napravi skupe, plasira se u Evropu. Kao što je Abramović uradio u Čelziju. Fudbal je biznis.
