Tihomir Lešić je rođen 18. avgusta 1931. godine u Beogradu. Otac, Božidar, bio je željezničar i stalno je mijenjao mjesto stanovanja. Tako je i Tiho rastao u raznim gradovima. Osnovnu i srednju hemijsku školu završio je u Derventi i Zagrebu. Kao novinar, još srednjoškolac, počeo je u Derventskom listu, a poslije nastavio u zagrebačkom izdanju Borbe, zatim, Frontu slobode u Tuzli, pa beogradskom NIN-u, sarajevskom Svijetu, da bi završio u listu kombinata Sodaso u Tuzli.
Postoji jedna savršena istina. Umro je Đula, naravno, lepše je kad se kaže: umro je drug Đula, ali ne mari mnogo, u samoj suštini stvari to ne dovodi do promene.
Inače, nisu potrebne nikakva sažaljevanja; ne nikakav epitet tu ne dolazi u obzir. Stvar je prosta i svakodnevna. Ne možemo valjda da se uzbuđujemo za sve stvari na ovom svetu. A, pošteno govoreći, ni sam pokojnik to ne bi voleo. Ne, ta sažaljevanja ne dolaze u obzir, možda nešto drugo.
Možda bi jedino vredelo ispričati jednu – da je tako nazovemo – priču o tako nekim stvarima iz života dotičnog Đule, koji je ovaj svet napustio nakon što je trajao svih sedam decenija i nakon što su se on i svet rastali u jednoj velikoj ljubaznosti, a za one osetljive na red i sve oko toga, reći ćemo da je otišao vrlo tiho i učtivo.
Nećemo se baviti nikakvim zakučastim stvarima i iznenađenjima, jer tako opisati šta se dogodilo čoveku Đuli u životu, bio bi čist i prost falsifikat, a njegova mala biografija je takva da on to uopšte nije zaslužio.
Znate li kao izgleda provincija posle podne? Derventa, u Bosni, na primer. Leti, negde posle ručka upravo u vreme kada činovnici najlepše spavaju, a kafedžije izlaze da poliju kaldrmu? Tek poneko igra domine i pasijans, tek toliko da zagolica sreću i da je vidi makar i porebarke.
Tada je umro Đula, tog dana. Uhvatio je ljude na spavanju. A tako je on i inače prolazio kroz život. Tudom Đula, razumem gospodine.
Đula je, inače, bio Židov. Govorio je pet ili šest jezika, a neki kažu i više; najpre je radio kod oca trgovca, ali nikad se to sa decom i očevima ne dešava potaman, pa je Đula prešao kod konkurencije. Da nosi vreće i špeceraj gospodskim kućama, na užas čaršije, oca, rabina, i majke Zite. (O sestri Raheli još će se čuti).
Od besa i tuge, povređen duboko u sebi, otac je krenuo u svet i tamo negde dobra stara firma opet je proradila, a niko od prepoštovanih mušterija nije znao za sina renegata zvanog Đula.
U međuvremenu, koje traje nekoliko decenija, Đula je nosio sve te vreće i radio sve one poslove koje niko nije hteo. A gradom su kao pošast, ponekad kolale priče o milionima koji ga čekaju u ko zna kojim bankama, jer pre nego što je otac umro, baš čas pre toga, rešio je sina greha, o čemu postoji i jedno pismo od mame Zite.
Ponekad posle podne, kad gradić uspava sam sebe, oni što igraju domine prekinu partiju i propisno izgrde Đulu. Eh, bre, ti si lud kao niko, kažu oni njemu. Zar ti takav da izgledaš, a tamo leže onolike pare? Šta je, jesi li mutav, što ništa ne kažeš? Prijatelji smo ti, Đula. Idi, čoveče, pa živi kao: mali i veliki bog.
A Đula je najčešće ćutao. Nije da mu je smetalo. Činilo se da mu je to u planu, baš da ga tako nagovaraju. Nikad nije rekao ni pola reči protiv. Aha, znači ima nešto. Ko ćuti, taj i priznaje, rezonovao je gradić. Taj nešto muti, govorili bi uveče. Hej, Đula, daj bogati trkni pa mi ubaci drva u podrum, ajde, gospodine milioneru. A Đula ubaci drva. Nekad pre, za dva dinara, a posle rata i za neku stotku, u stvari, koliko mu ko da, a zna se zašto mu daju. Za građanina sa dobrom probavom i logičnim rasuđivanjem. Đula je bio i ostao stvarno lud čovek. Na kraju krajeva, recite i sami: ko bi propustio tako divnu priliku u životu.
Mene oni ne zanimaju, odgovarao je Đula, a ona nekad dva dinara, a posle i dve stotke, to je on uglavnom trošio da sve propije, pa su se neki dosetili da mu plaćaju u naturi, na čemu im je Đula bio sasvim zahvalan.
Rat je proživeo u logoru i verovatno ostao živ jedino zato što je on uvek umeo da se uvuče u mišiju rupu. Posle je mogao to i da iskoristi, to sa penzijama i ko zna kako sve to zove. Ali, molim vas, šta vam pada na pamet? Zar da Đula to učini? Ma njemu to odudara od stila, ne zbog toga što ima neke principe pa onda zbog toga neće; ne, nego jedino zbog toga što tako uopšte ne može da smisli.
Za njega je rat bio jedan prekid u nošenju vreća, a posle je to opet radio. Sad, naravno, ne gazdama, sad je gurao kolica i spavao u štali malog hotela gde mu je dobri upravnik dao da jede koliko voli, a i kod pića nije dugo merio.
U to vreme Đula je nailazio i na neke prijatelje pa tako nije morao da se brine za pantalone i kaput, bar za neko vreme. Nije mnogo radio, to su već one umorne godine. Niko ga, niko ništa nije ni terao osim jednom kad su ga na silu smestili u starački dom, gde je sve bilo belo i tiho, ali to Đula nije mogao da podnese. Pobegao je napolje, a predsednik opštine nikako nije mogao da shvati kako neko odbija skupu hranarinu u domu koju je opština jedva, ali sa punim srcem plaćala.
Ne mogu ja tamo, rekao je Đula, vi mene izvinite, pa je opet spavao u štali i jeo posle svih u hotelu, jer nemojmo se mi zavaravati: zna se kad jedu hotelski momci, na ovom svetu, mora da postoji red.
Inače, voleo je decu – na užas dobrih mama lepo odgojenih čaršijskih dečaka i devojčica. Jednom je izavao pravu paniku – kada je došao u dečije zabavište sa punom kesom bombona i kad su deca pojurila do čika Đule, zašto da ne?
Učiteljici se od užasa digla frizura na glavi, ma nemojte zaboga, druže, rekla je, zadržite novac za sebe, ajde deco, bežite, idite u kolo.
A deca, eh, šta sve deca ne osete, deca se nisu dala. Stajao je tako sam Đula, nem i sam. Svako je uzimao koliko je hteo bombona. A pre nego što se okrenuo, morao je nešto da kaže učiteljici, nešto bar malo. Ovako je rekao: ”Vidite, oni se mene ne boje”. Posle se za to saznalo u gradu i, naravno, odmah su znali da je stiglo davno i bogato nasledstvo, a nije, sasvim prirodno da nije.
Na užas celog grada Đulu su jednog dana potražili njih dvoje, jedna starija gospođa i jedan šepesavi gospodin, koji ju je stalno zvao draga, iako se radilo o gospodi od nekih šezdeset, a možda i više godina.
Ja ništa ovo ne razumem, rekao je kelner Marijan, pa je otišao po Đulu, jer Đula je bio onaj koji je u malom gradu sporazumevao ljude, bivalo je počesto i neprijatno. Jer, eto, došla neka delegacija do druga direktora, pa sede gospoda delagati (ko zna odakle) u sredini jedan kompletan odrpanac Đula, a onda drug direktor i ostali.
– Na kojem jeziku želite, gospodo? Toliko je samo pitao Đula, a posle je sve išlo kako treba. Vi ste profesor lingvistike, pitali su ti strani delegati, vaš naglasak je izvrstan, gospodine! A ne, otkad ovaj grad postoji Đula nosi vreće, uveravali su ovi naši, i to baš u trenutku kada su hteli Đuli da plate, ali on to nikada u životu nije hteo. Pustite, molim, hteo sam samo malo da konverziram. U redu, rekao bi drug direktor, i ništa pod milim bogom nije razumevao to o konverziranju.
Dakle, došli su zatim i njih dvoje, pojavio se Đula na vratima, i kad je video sestru Rahelu čovek Đula ostao je nem na svim jezicima, a sestra, ta sestra je zagrlila možda i najprljavijeg čoveka na svetu, čupkala mu bradu, ah, dragi moj. Onaj šepesavi gospodin, predosećate, bio je Đulin zet. Bio je to jedan velikosvetski gospodin i, u jednom trenutku izvadio je ček i nešto veliko napisao, a Đula se nije ni okrenuo. Jedino je u toku razgovora, kao ovlaš, uzeo hartiju i lepo i naočigled natenane iscepao: tenkju, veri mač, učtivo je rekao.
A onda je umro jednog dana. Jedan prijatelj iz mesne štamparije je to čuo pa je naštampao one provincijske posmrtnice što vise na banderama, a tekst se već zna: naš mili i neprežaljeni Julius Rubinštajn… i tako dalje. Julius Rubinštajn? – rekli su oni što igraju domine. Ko bi to mogao biti? Ja mislim da je to jedan lekar koji je pre rata iselio, na vreme, rekao je jedan čovek što uvek sve zna. Ne, rekao je jedan drugi što sve zna, to je onaj čuveni naučnik, mislim da je živeo u Ženevi. Nekad je živeo ovde, pa su poslali obavest o smrti. To je on zasigurno.
Bilo je još nekoliko raznih varijanti ko je Julius Rubinštajn i tako je kao kroz prste proticalo letnje popodne. Negde pred kraj naišla su ona crna kola i jedan čovek sa zavrnutim rukavima išao je za njima sam. Ko je umro?, pitali su ljudi što igraju domine. Đula, rekao je hladno ovaj, pa da, to je što sam vam rekao, razvikao se jedan što je ćutao, pa da društvo, ajde idemo: umro je Đula.
I krenuli su! Jedan, pa njih još nekoliko, pa onda još više, deset, pedest, dve stotine ih je na kraju bilo. Veliki pogreb za mali grad. Išli su mesari, šusteri, jedan niži bankarski činovnik, i mnogo takvih još. Put do groblja Rabić je dug. Lepo su se ispričali. Biće ovo dobra godina, rekao je jedan što ima zemlju na selu. Da, priznao je njegov poznanik, samo da je malo još kiše. Na groblju je onaj sa zavrnutim rukavima rekao: drugovi, umro je Đula, a onda su svi skinuli kape i u jednoj sveopštoj tišini sa ovog sveta nestao je Julius Rubinštajn Đula.
Nemojte da žalite za pokojnikom. On to ne bi voleo. Nemate ni razloga. Njegova biografija je obična i gotovo je nemoguće da je neko falsifikuje. Nema ovde ni naravoučenija. Jednostavno, jedan čovek celi život je želeo da živi sam, a otišao je u prisustvu mnogobrojnih, iako se on toga ne bi nikad setio. Suza nije bilo, samo su kape popale sa glava. Iz tih premisa može da se izvuče zaključak da sve počasti dođu posle smrti. Meni se čini da je Đula celi život čekao upravo to. Najverovatnije je zato i umro.
*Tekst objavljen u nedeljniku NIN 18. aprila 1965, preuzeto iz knjige ”Zaustavimo vrijeme” Milice i Fadila Pelesića
Divan tekst☺