О приликама и дешавањима у дервентској вароши, али добрим дијелом и цијелој Врбаској бановини, говори нам заборављени новински чланак Београдске правде из јула 1933 године.
Иако на први поглед кратак и сажет, ипак нам доста говори о проблемима, међуљудским односима, али и културним и вјерским дешавањима из 30-их година.
Захваљујући Небојши Мићићу из Архива Републике Српске у Добоју успјели смо да дођемо до овог занимљивог дијела историје. Такође, овом приликом се захваљујемо и мр Дражену Ђурановићу на тумачењу тадашњих прилика.
Чланак објављен у београдској “Правди” 21.07.1933. године под називом “У Дервенти”
Дервента је природни центар четири-пет околних срезова, односно среских испостава које гравитирају према њему. Стога је разумљиво да је главна жеља свих Дервенћана, и ту нема међу њима разлике, да се њиховој вароши да положај који јој је природа одредила. То они траже свим путевима и свим приликама па тако и на недавном збору Ј.Р.СД.
Дервенћани се осећају запостављени. Као да им судбина није склона, њихова варош уместо да напредује стицајем прилика мора да назадује. Дервента је и раније имала гимназију и учитељску школу а сада ни једно ни друго. Добар део чиновништва се иселио, ђаштва је нестало и то је Дервенту и привредно и морално погодило.
– Ми смо највећи по порезу а најмањи по праву, рече ми г. Стјепан Мићић. То није само његово мишљење, то је мишљење и осећање свију Дервенћана.
– Велика је штета по овај крај што је Дервенти одузета гимназија и то народ осећа као неправду, рече ми сам народни посланик овога среза бивши директор гимназије г. Милан Ћуковић кога случајно као свог бившег професора сретох у Дервенти.
Кад тако говори сам посланик онда је сигурно да осећање што га имају Дервенћани изражено у предњим речима г. Мићића, није некако безразложно. Уосталом кад се види да читава Врбаска бановина са преко милион становника има само две пуне гимназије (У Бања Луци и Бихаћу) и две ниже (у Приједору и Босанској Градишци) онда ником није тешко доћи до уверења да је захтев Дервенћана потпуно оправдан.
На недавном збору тражили су Дервенћани осим гимназије и окружни суд. И тај њихов захтев је потпуно оправдан. Јер у овом крају има пуно криминала. Нарочито откада је укинута трошарина. Шљивовица љута а наравно врућа и тако сваке недеље код Цркве или биртије по који крвав догађај, највећима међу јогунастим момцима. Има и по који случај крвне освете. Такав се један недавно десио у околини Дервенте.
И онда: Неко некога убије из пизме, како вели бивши бег Беговић.
– Ми носимо барјак у криминалу, каже општински лекар др. Јуабашић.
Наш суд први потроши свој одређени буџет, поред Приједора и Бијељине. Дервента је на том пољу на првом месту. Ракија осим тога отвара поље другој невољи овог краја – туберколози.
Села живе највише од тежаклука (земљорадње), али је прилично развијено и сточарство и воћарство (шљива). Да се и која привредна грана може развити одозго декретом, доказује један примјер што га сазнах од подначелника г. Фрање Тићака: Код нас је, вели, бир вактиле Осман Топал Паша био издао строгу наредбу да свак мори да сади шљиве и отада се код нас развило шљиварство.
У околини Дервенте има поприличан број аустриских колониста Пољака, Чеха и Немаца. Напреднијом економијом, рационалном пољопривредом и солиднијим животом они су у неким селима успели да надјачају домаћи елеменат.
Од што задаје муке свим босанским касабама није поштеђена ни Дервента. Цигани и то они који се не скићу него стално седе баве се нешто ковачким занатом, а највише просијачењем и осталим циганским занатима, овде их има много и сувише су велик терет за леђа Дервенте. И друга карактеристика босанских касаба није ни овде изостала.
Трговина је скоро сва у јеврејским рукама и они су привредно најјачи иако бројно најслабији. Остали грађани су земљорадници и нешто занатлије, иначе је све у њиховим рукама.
Имамо у граду неколико назадних елемената – наставља еманциповани екс бег председник општине и прича ми о афери која је данас главна тенма разговора у Дервенћанској касаби а коју су проузроковали и „назадни елементи“. Наиме Црквена општина одлучила је да гради нову православну Цркву, пошто је стара и малена и неугледна и истрошена. Одабрала је једно прикладно место у центру вароши које је празно. Али то је место вакуфско власништво и један део овдашњих представника вакуфа каприцирао се да своје земљиште нипошто не да за Цркву. Једни би дали други не дају и тако се око тог проблема „натежу“. Лако за Цркву и ово мало што је имамо увек је празна. Дервенти треба гимназија вели г. Мићић и није да није управу.
У овој варошици која је стицајем прилика и без своје кривице морала да назадује, напредују захваљујући агилности свога вођства две националне институције: Коло Српских сестара и Соколство. Коло са својом агилном председницом гђом Даницом Дуић успело је да сагради један леп дом, већ и отвори и развије врло корисну женску занатску школу. И да је соколство овде ухватило корена и толико се проширило заслуга је једног врло агилног Херцеговца г. Милана Џоџе. Он се није само ограничио на варош већ је велику пажњу посветио и селу (сам је израђивао вежбе за сеоску омладину) и на недавном првом јавном наступу у Дервенти да је у крају “соколска” идеја заиста наишла на одличан терен.
Недавно су основане четири нове соколске чете у селима Поточани, Бишња, Которско и Мајевац. У соколском раду помагали су г. Џоџу и помогли да се соколство рашири по селима марљиви учитељи Павле Франковић, Абдулах Абдулахефендић, Миленко Борић, Владимир Слијеповић, Тихомир Марковић и учитељице Милица Грујићева, Трњина Тауфер, Живана Боројевић, Катарина Илић и Верка Кодринова. Још немају соколског дома али су већ затражили земљиште и потребну помоћ (коју са правом очекују).
Као што се види Дервенћани су агилни и пуни идеализма. Па ко онда може да каже да они не заслужују да им се испуни њихова топла жеља и велика потреба – гимназија?
И.Н.
Пролог Дражена Ђурановића
О приликама и дешавањима у дервентској вароши али добрим дијелом и цијелој Врбаској бановини говори нам заборављени новински чланак београдске “Правде” из јула 1933. године. Иако на први поглед кратак, сажет ипак нам доста говори о проблемима, међуљудским односима, али и културним и вјерским дешавањима из 30 их година.
Дервенћанима је најтеже пало затварање гимназије основане 1912. године, а затворене из не баш јасних разлога 1930. године. Гашење гимназије доживљавали су као велику неправду сви становници, старији, млађи, угледнији и они мање угледнији. Нестало је „ђаштва“ а са њима и „чиновништва“, вели угледни дервентски трговац Стјепан Мићић. Огромна неписменост, мањак основних и средњих школа био је велики проблем са којим се суочавала цијела Врбаска бановина. Ова највећа српска бановина била је плански запостављена под Аустријском окупацијом и 30-их година укупно има четири гимназије.
Ништа мањи проблем није био ни укидање Окружног суда. Поред криминала, крађа и туча на зборовима сазнајемо да у нашем крају тада постоји давно заборављена крвна освета. Случајно или из незнања новинар “Правде” неоправдано Дервенту назива „босанском касабом“, а тај епитет никако не одговара тадашњој вароши због њене вијековне блискости са Уграском државом, али и са тадашњом развијеношћу града (постојање основне школе, гимназије учитељске школе, среско мјесто, развијена трговина, путна и жељезничка инфраструктура).
Села дервентског краја као и цијеле Врбаске бановине живе од „тежаклука“ тј. од земљорадње и мањим дијелом од сточарства. Бивши земљопосједник бег Беговић са носталгијом се присјећа „турског вакта“ када су кметови морали да узгајају одређен број стабала шљиве. Управо је та наредба доприњела да шире подручје Дервенте и Добоја до другог свјетског рата добије свој највећи извозни производ, а то је шљива, чије су се сорте (добојска ранка, ранка, осјечанка, прскуља) увелико узгајале и прерађивале.
Новинарско перо “Правде” нам свједочи и о једној великој дискриминацији дервентских Срба, а то је забрана градње православне богомоље у центру вароши, а коју бивши бег сада назива „афером назадних елемената“. Јасно је да вријеме прије Другог свјетског рата није било у знаку поштовања вјерских права и слобода барем када су у питању дервентски Срби чији су трговци, занатлије, угледни просвјетни и национални радници чинили највише на развоју града.
Овакве и сличне прилике потрајаће у Дервенти све до 1939. године када је она насилно издвојена из Врбаске бановине и припојена Бановини Хрватској. За Србе и Јевреје из Дервенте и осталих крајева припојених бановини Хрватској долазе црни дани. Терор присталица Мачековог ХСС (Хрватске сељачке странке), прогон угледних Срба (Солунских добровољаца, сокола, националних радника), напади на сватове, вјерске скупове, напад на касарну Југословенске војске на Рабићу, само су неки од разлога који ће довести бунта Српских првака на Добојском сабору децембра 1940. године на којем су безуспјешно тражили враћање Дервенте и околине у састав Врбаске бановине.
Дервента Кафе
