Ни Тесла ни Пупин никада нису заборавили своје корене

Поводом 170 година од рођења Михајла Пупина, дервентска књижевница Александра Мариловић разговарала је са Марином Булатовић, новинарком, консултантом за односе са јавношћу и ПР Теслине научне фондације из Филаделфије.

Дервентска књижевница је упловила и у воде драматургије уписавши Академију умјетности у Бањој Луци, а како тренутно пише „Судски процес“, драму која говори о односу Тесле, Пупина и Марконија, тако је разговор са Булатовићевом, која и сама припрема роман о нашим великанима Николи Тесли, Михајлу Идворском Пупину, Милени Павловић-Барили, Милеви Марић-Ајнштајн и Милутину Миланковићу, била прилика за прикупљање квалитетног материјала и овај изузетно поучан и садржајан интервју.

Марина, Ви сте две деценије радили као консултант за односе са јавношћу у Београду, настањени сте у Канади од 2018. Пишете за бројне  медије у Србији и Канади (РТ Балкан, РТС, Илустрована Политика…). Десетак година сте живјели у Саудијској Арабији.

Уз Вашу подршку, Фондација „Ана и Владе Дивац“ даровала је за осамдесет школа широм Србије књиге. Члан сте Извршног одбора Теслиног меморијалног друштва Њујорка. На трагу сличних интересовања, док сам и сама тражила податке о Михајлу Пупину, његовом односу са Николом Теслом, сликаром Пајом Јовановићем, владиком Николајем и кћерком Варваром – стигла сам до Вашег истраживачког рада за потребе новог романа.

Можете ли нам рећи нешто више о томе и откуда је произашла ова инспирација?

Како имам (укупно) 24 године волонтерског стажа у два Тесла удружења у Америци и како је Теслин живот и његова пословна биографија неодвојива од Пупинове јер су били савременици, како је Тесла имао контакте са Миланковићем, и како су се Милевин стриц Радован Марић и Теслин ујак Павле Паја Мандић дружили, иако се њих двоје никада нису срели…полако, али сигурно, склопиле су се коцкице за нови роман, где је и сликарка Милена Павловић Барили један од јунака. Тесла и Милена су били комшије у „Великој јабуци“, дружили се са истим људима, али је судбина уредила да се они не упознају. Мада, морам да приметим да се сâм живот, али и бројни биографи највише огрешили о Милеву Марић-Ајнштајн која је била геније, и без које о Алберту данас скоро ништа не би знали.

Ко су све јунаци Вашег новог романа?

Главни јунаци су Никола Тесла, Михајло Идворски Пупин, Милена Павловић-Барили, Милева Марић-Ајнштајн и Милутин Миланковић, као и две нараторке које ову причу приповедају и „живе“ у Њујорку.

Научник Михајло Пупин је кћерку Варвару добио из брака са Катарином Саром Џексон. Како је текла ова љубавна прича? Слути се да је Варварин живот био прилично буран, али је обавијен велом тајне. Смрт ју је дочекала у хотелској соби. Ви сте пронашли њен гроб и она је сахрањена у породичној гробници. Шта је произвело такве прилике?

Пупин је своју докторску дисертацију урадио у Берлину за мање од две године, а одбрана доктората је била 20. јула 1889, када му је било 35 година. Али у Берлину му се десила још једна важна ствар. Пред завршетак студија Пупин се заљубио у Катарину Сару Џексон, сестру свог америчког колеге која је са мајком и сестром боравила у Европи. Љубав је била обострана, па се млади пар венчао у грчкој православној цркви у Лондону, крајем октобра 1888. исте године када су се и упознали. Катарина је припадала богатој америчкој породици, те је венчање било раскошно. Пупин и Катарина били су у браку сâмо осам година јер је она изненада преминула. Имали су ћерку Варвару. Нажалост, ниједна Катаринина фотографија није сачувана, као ни фотографије са венчања.

Тек данас, скоро 90 година након Пупиновог одласка са овог света, после много трагања сазнајемо бројне детаље. Супруга му је била португалског порекла и потицала је из веома богате и образоване породице. Катарина је била неколико година млађа од Пупина и удовица када су се упознали. О дечаку који је имао сâмо осам година  и шестогодишњој девојчици  које је довела са собом у брак, Пупин је бринуо са очинском љубављу. То су били  Frederick J Agate (1880 – 1951); Mary Virginia Agate (1882 – 1950).

Када је кренула у основну школу, Варвара је остала без мајке. Са оцем је имала врло турбулентан однос, она се два пута удавала и два пута разводила, није имала среће на љубавном плану. Ни у једном браку није имала децу, а сестра и брат по мајци, преминули су пре ње, па је то један од разлога што се за њен гроб дуго није знало. Биографи су најчешће говорили да је Варвара сахрањена на Сиротињском гробљу у Њујорку (Poor Cemetery In New York), али Богу хвала то није истина.

После дугог трагања, добила сам одговор од Сусан Олсен, директорке за подршку клијентима Вудлон гробља из Бронкса која ми је потврдила да је Варвара сахрањена на истој парцели као њени отац и мајка. Она је умрла на Менхетну једног спарног јулског дана 1962. Занимљиво је да је и она имала проналазачки дар на оца. Чак јој је признат и један патент!  Пред Пупинову смрт у болници, она je видела Теслу који је дошао да обиђе болесног Пупина.

Надам се да ће надлежни органи у Републици Србији помоћи иницијативу из дијаспоре да се постави Варвари надгробни споменик на гробљу у Бронксу, како и доликује ћерки нашег великана.

Како је изгледао живот кћерке научника и великог хумaнитарца Михајла Пупинa, а каква је била судбина Пупинове усвојене дјеце?

У први брак она је ступила врло млада и без пристанка оца. О првом Варварином мужу знамо веома мало. Али све нам говори да је био прави лузер и покварењак. У то време, младе девојке из елитних кругова, тренирале су тенис и јахање, па је и Варвара као богата и млада тренирала ове спортове. Њен муж био је тренер у коњичком клубу, а на венчању је узео презиме Пупин како би лакше напредовао у каријери. Тај брак није дуго трајао – ни до њеног пунолетства. Она се вратила оцу. Увек му се враћала… Али њен први муж био је мање погубан од другог који је био адвокат, али и страствени коцкар. Можемо закључити да је Варварин живот био психолошка трагика материјално ситуираних особа која је актуелна и данас у западном друштву. Сведоци смо да постоји мноштво добро ситуираних људи који се осећају празно, несрећно и усамљено, иако су окружени изобиљем и наизглед имају све што им је потребно.

За разлику од Варваре, усвојена деца су била веома успешна, за њих се закачио тај Пупинов ‘пелцер’. Они су били школовани, образовани и остварени. Посебно је био успешан усвојени син. Та деца су јако волела Пупина. Усвојени син, као и Пупин, активно је учествовао у раду Црвеног крста.

Теслина научна фондација (ТФН) из Филаделфије годинама ради студију како увести Теслу у школски програм Америке. Тако је настала драма „Тесла: Прошлост, Садашњост и Будућност“. Ви сте били косценариста. Дигитална верзија књиге се може и бесплатно преузети. Можете ли више  рећи о концепту ове драме и начину на који је иста извођена?

Драма под називом “Тесла: Прошлост, Садашњост и Будућност” на српском и енглеском језику, намењена је за извођење у основним школама у Америци, Србији и Републици Српској, као и полазницима школа глуме, дечјим позориштима, као и у Тесла Клубовима широм планете.

Пројекат је осмислила Теслина научна фондација (ТНФ) из Филаделфије која годинама ради на увођење Тесле у школски програм Америке.

Прве дигиталне копије већ су одавно подељене. Дошло је до правог одушевљења међу наставницима и директорима школа. Интересовање за драму стигло је чак из Африке. Јавиле су нам се школе из Сан Дијега, Чикага, Детроита, Филаделфије, Крушевца, Београда, Бања Луке… Циљ је да кроз Тесла Драму упознамо децу са Теслом, као и да им приближимо његов рад и изуме.

Тесла меморијално друштво из Њујорка, упутило је писма Влади Републике Српске и кабинету предсједника РС са приједлогом да се Теслин рођендан, 10. јули прогласи за Национални дан науке у Републици Српској. Пошто сте  једна од потписника иницијативе, можете ли нешто више рећи о важности овог приједлога?

Тесла је био српског порекла, и по оцу и по мајци, а како је он за живота то често истицао и јавно се поносио Династијом Карађорђевић, а прво одликовање икада добио је од младог краља Александра Обреновића у Београду, 1892;  то је најмање што ми данас можемо учинити за њега.

Краљ Петар Други Карађорђевић је у јулу 1942. дошао у хотел Њујоркер да посети Теслу. Знамо да је Тесла био одан Краљевском дому Карађорђевића и да је био велики поштовалац генерала Драже Михаиловића. Зато верујем да 10. јули, Теслин рођендан, треба достојно обележавати у свим Српским земљама, а Република Српска је једна од њих.

Уз глумицу Катарину Радивојевић били сте добитница награде „У духу Тесле“ за 2019. Такође, ви сте ту награду добили и за 2023. годину. Можете ли  нешто више рећи о овим пројектима и контексту саме награде?

У јануару ове године одржана је традиционална 12. Тесла конференција када се награде додељују, у хотелу Њујоркер, на Менхетну. Баш тада се навршило 10 година како волонтирам за Тесла научну фондацију (ТНФ) из Америке, па је то био повод за признање.

Током сваке Конференције додељују су захвалнице, медаље и најпрестижнија награда „Tesla Spirit Award“ заслужним организацијама и појединцима који су током претходне године промовисали име и дело Николе Тесле и име Теслиног народа (на достојанствен и оригиналан начин).

Ове године, награде су примили Никола Тесла Клуб Сан Диего, Никола Тесла Клуб Детроит, др Нада Мартиновић, др Вјера Мујовић, др Ђорђe Н. Колџић, Школа Бановић Страхиња из Београда, Рада Комазец и моја маленкост.

Мало је познат податак да се научник Михајло Пупин налази на слици „Сеоба Срба“ знаменитог сликара Паје Јовановића. Можете ли нам више рећи о Пајином односу према Пупину и према Николи Тесли?

Преломни тренутак у стваралаштву Паје Јовановића био је његов први боравак у Америци; од октобра 1902. до краја марта 1903. Уметник је намеравао да у “Обећаној земљи” наслика више портрета, и евентуално приреди изложбу радова насталих на Новом континенту. Како је тада писала штампа, Паја стиже у Америку на позив свог пријатеља-сликара Артура Ферариса који је у Америци већ стекао име цењеног и траженог уметника. Паја је тада, између осталог, био и гост нашег професора са Колумбије. Пупин је поручио од Паје свој портрет, али и портрет своје ћерке.

Пупин је користио сваку прилику да свом земљаку боравак у Америци учини што пријатнијим и да му буде добар домаћин. Сликар је њихове портрете довршио у свом њујоршком атељеу, по скици или по фотографијама које је добио у Пупиновој лабораторији на Колумбији. Пупин се до краја свог живота дописивао са Пајом Јовановићем који је овоземаљски живот заменио вечним 1957.

Паја је у Њујорку, у позну јесен 1902. године, срео и Теслу који је тада становао у хотелу Асторија (Waldorf-Astoria).  Тесла га је позвао на вечеру и  упознавање у ресторану хотела. Без обзира што су живели на два континента знали су један за другог, па је само било питање тренутка када ће се упознати. О Теслиним проналасцима се писало широм света, а Паја је био очаран Теслиним “чудом” у Колорадо Спрингсу. Слушао је искуства људи који су били сведоци Теслине посете Београду.

Касније му је Паја писао у молећивом тону, тражећи, између осталог да му Тесла позира само два или три пута за портрет. Нажалост, одговор није добио, а Паја излаже на Менхетну, али без свог најзначајнијег експоната. Тесла је сâмо једном позирао и то мађарској принцези и сликарки Вилми Љвов Парлаги. Данас се овај Теслин портрет чува у музеју у Немачкој; “Плави портрет Николе Тесле”, из 1916. Иста мађарска принцеза и сликарка урадила је портрет и Теслиног омиљеног краља Петра Првог. Она је сликала нашег краља баш 1903. када је Паја био у Америци. Мислим да је то било пресудно за Теслину одлуку и избор. Жена-уметница је можда била занимљивије друштво од Паје Јовановића.

Паја Јовановић је начинио и Варварин портрет?

Тако је, тај портрет се данас налази у Народном музеју Србије у Београду и део је Пупиновог “Ликовног легата”.

Да ли су истинити подаци о напетости односа између Тесле и Михајла Пупина? Шта је права истина о самом судском процесу Тесла-Маркони те крађи патента (којој је Михајло Пупин био сведок)?

Тесла и Пупин су били различите личности – потицали су из различитог окружења. Тесла је био интровертна личност и индивидуалиста; а Пупин – екстровертна, отворена и друштвена личност. Тесла је своје патенте најчешће осмишљавао потпуно сам, а Пупин углавном у тиму. Пупин је сарађивао са Едисоном и Марконијем, а Тесла је са њима имао спорења.

У Америку су дошли са неколико центи у џепу и ту су остварили успешне каријере и постали славни. И Тесла и Пупин су се дружили са Марком Твеном! Обојица су експериментисали са X-зрацима. Тесла годину дана пре Рендгена, а Пупин почиње експерименте две недеље након што је чуо за Рендгеново откриће. Добили су Едисонову медаљу, прво Тесла, а после и Пупин… Имали су урођену продуктивност. Налазили су радост у дисциплини и раду. Обојица су своје патенте продавали Вестингхаусу и имали патенте из области радио-технике. Били су монархисти и увек су оправдавали политику династије Карађорђевић. Умрли су у Њујорку, а опело им је држано у Катедрали Светог Јована Богослова…

Где год је ишао, Тесла је фасцинирао појавом, наступом и понашањем. Врло брзо је стекао популарност. Можемо слободно рећи да је он био аристократа, потицао је из младог грађанског сталежа… С друге стране, Пупин је био сељачко дете, а током студија је научио како је бити и гладан и жедан. Све је стекао огромним радом и трудом.

Заједно са Пупином, Тесла је био ктитор свих наших цркава и манастира у Америци који су грађени током његовог живота. Њихов однос је имао своје успоне и падове, баш као однос сваког од нас са својим пријатељима или рођацима.

Оно што је важно, видели су се пред крај Пупиновог живота. Тесла је ушао у Пупинову собу са шеширом и подигнутим оковратником од капута, пружио му руку и плачући питао “Како си мој стари добри пријатељу?”, а онда је затворио врата болничке собе. Остали су сâми дуже од једног сата, иако су лекари Тесли рекли да може да остане код Пупина сâмо 15 минута.

Неколико дана касније, једног хладног и кишног мартовског дана 1935, Тесла се телефоном јавио Милошу Тошићу у наш конзулат.

Тихо му је рекао: “Умро је мој стари пријатељ. Хоћемо ли да идемо на спровод?”

“Хоћемо” – одговори му Тошић.

Сутрадан су Тошић и Тесла заједно ишли на сахрану професора Михајла Пупина.

О томе сведочи звучни запис Милоша Тошића, војног аташеа из Њујорка,  Теслиног доброг пријатеља – дат Радио Београду. (“Историја писана гласом” – Драгослава Симића, Архива Симић).

О судском процесу Тесла – Маркони, можемо рећи да Пупин никога није подржао.  Он је изјавио: “Радиотехнику није изумио ни Маркони, ни Тесла – него ја!”

Пупин је имао патенте за електронски радио предајник и пријемник,  што је стварна радиотехника, а Марконијеви и Теслини патенти су претходница електронике.

Али о томе постоје само приче… Нико нема документацију са суђења и због тога се историчари наука не изјашњавају. Они кажу: “Док то не видимо у записницима, не можемо ништа тврдити”.

Но, поред свега наведеног, Тесла и Пупин су имали исти матерњи језик и васпитање, исту веру и традицију, што је било пресудно за њихову „космичку“ блискост и трајну повезаност.

Ко су, заправо, били људи који су блатили углед Михајла Пупина и зашто? Покрадени су и његови фондови за стипендирање?

Михајло Олћан, Пупинов сестрић, син Пупинове рођене сестре Персиде, био је члан Недићеве владе. Од Титове политичке формације проглашен је за ратног злочинца. Пре двадесет година када је др Драгољуб Цуцић из Регионалног центра за таленте “Михајло Пупин” (Панчево), тражио траг нестанка средстава са Пупинових фондова, уочио је да је све нестало непосредно након рата, уз нечитке потписе, подизања тих средстава. После рата, вихор емиграције однео је Михајла Олћана у далеку Аустралију, где је и умро крајем 1961. Важно је напоменути да је за време Првог светског рата био мобилисан и послат на руски фронт, пребегао је Русима, и ступио у ред Српских добровољаца. Од Руса је одликован највишим ратним одликовањем Георгијевским крстом, а од Срба Орденом белог орла са мачевима. Учествовао је у пробоју Солунског фронта. Живео је у Зрењанину и био је ожењен блиском рођаком краља Николе Петровића.

Пупин се за живота декларисао као монархиста, те наравно није био популаран у комунистичком режиму који је дошао на власт након Другог светског рата. Пупин је сматран за капиталисту, а самим тим сећање на њега било је непожељно. Пупин је био у комуникацији око организације његовог предавања у Београду, које се нажалост никада није догодило, иако је Пупин био у одличним односима са владајућом династијом Карађорђевић и на позив српске владе дошао у главни град Србије 1919. године. Непосредно пред заказано предавање, лично му је Ђорђе Станојевић (ректора Београдског универзитета)  сугерисао да одустане од те идеје: “Поједини студенти спремају демонстрације против тебе. Већ је била револуција у Русији. Под утицајем Октобарске револуције студенти-комунисти мрзе богаташе. А ти долазиш из капиталистичке Америке. Тебе овде сматрају и за богаташа и за капиталисту! Чим изађеш да говориш – постоји опасност да неко звижди у анфитеатру“. Пупин је послушао његов савет и одустао од наума да одржи предавање.

Професор доктор Драгољуб Мартиновић, који је написао велики број књига о Пупину и Тесли каже да је дошао до сазнања да је са Пупунове књижице 1945. подигнут сав новац, са нечитким потписом, вероватно неког службеника УДБ-е, из Српско америчке банке (чији назив и данас стоји на згради поред споменика Цару Николају, а преко пута Скупштине Београда, где је у приземљу била и продавница Клуза). У тој банци био је депонован Пупинов новац, а једна од његових задужбина била је и Фонд којим је руководило Привредно друштво „Привредник“ из Београда.

Већ дуго живите изван наших простора. Ми са различитих аспеката проналазимо инспирацију у овим великанима. Уз све што су учинили за наша покољења, чиме су нас, ипак, највише задужили?

Нико од њих никада није заборавио своје корене – икону и обичаје. Ма где да су живели, ма колико славе да су стекли. То је оно што треба имати на уму када о њима мислимо. Пупин је славио Светог Саву, Тесла – Ђурђевдан (славу) и свој имендан Светог Николу, Милева Марић – Светог Стефана (9. јануар), сликарка Милена – Светог Атанасија Великог (31. јануар), а Миланковић – Ђурђевдан. Човек који заборави своје корене и огњиште, остаје без идентитета.

Више информација о Марини Булатовић: https://bulatovic.net/marina/

Александра Мариловић