Мати Герасима дошла је у манастир Светог Илије у Доњем Детлаку пре две године, из манастира Света Ана, у Западној Славонији. Овде је чувају пси Реа, која је дошла са њом, и пулини Руби и Буби, као и мачак Феликс.
Родом је из Далмације, из старе српске породице Тинтор, са простора далматинске Загоре. Отац јој је био официр, пишу Вечерње новости.
– Захваљујући татиној служби рођена сам у Шибенику, у јануару 1976, у крају наших предака, мада су се они из кршевите Далмације, трбухом за крухом обрели у Цазинској Крајини, а одатле су 1946. колонизовани у Војводину, где је тата рођен. Као дете се са породицом селим у Загреб, где завршавам први део средњошколског образовања. Притиснути ратом, избегли смо у Србију, прича мати Герасима.
По завршеном факултету (енглеска филологија) одлучује да крене монашким путем, уз благослов свог духовног оца, тадашњег игумана манастира у Ковиљу, а данас српског патријарха Порфирија. Одлази у Грчку, на Пелопонез, у манастир Часног крста, где се замонашила и провела скоро 12 година. Пре овога, радила је неко време у једној невладиној организацији. Каже да и то развејава предрасуде када су у питању монаси. Људи мисле да су они у монаштво побегли од проблема.
– То је предрасуда. Многи од нас су факултетски образовани, остварени. За монашки живот потребно је само да желиш да будеш монах и да изгараш љубављу за Христом. То ти даје снагу да све оставиш иза себе, не одбацујући свет, нити га ниподаштавајући, него баш напротив, преображавајући га на духован начин, каже мати Герасима.
Додаје и да је захвална на искуству које је стекла у манастиру у Грчкој, јер је имала прилике да научи да живи са 40 људи различитог карактера, где се човек кали кроз суживот, учећи да слуша ближњег, борећи се против сопственог егоизма, као препреке на духовном путу. Научила је и да музе краве, прави сир, чисти шталу, изради тамјан и иконе.
После Грчке, враћа се у СПЦ с намером да настави монашки пут служећи свом народу. У Митрополији црногорско-приморској полаже завете.
– Монашку схиму примила сам из руке митрополита Амфилохија Радовића, нашег светог Ђеде, који је за мене учинио много. С његовим благословом прихватила сам се подвига обнове старог манастира Свете Ане у Западној Славонији, у Епархији пакрачко-славонској. Међутим, с одласком митрополита Амфилохија, мој опстанак, после три године, више није био могућ, нисам имала потребну подршку, прича мати Герасима и додаје да је Божја промисао доводи у Српску, у Дервенту, родни крај њене мајке, под окриље епископа зворничко-тузланског Фотија.
ИЗГРАДЊА КОНАКА
Он свесредно исказује подршку обнови манастира Светог пророка Илије, који је, изузев саме цркве, до пре две године био у незавидном стању. Сада постоји потреба за изградњом конака да би манастир могао да прими сестринство. Зато је Епархија зворничко-тузланска упутила апел верницима и људима добре воље да финансијски помогну. Број жиро-рачуна за помоћ заа уплату у КМ је: 5553000061661410, а девизни: SWIFT NOBIBA 22 IBAN BA395550000061661657.
ХРИСТОС СЕ РОДИ
ХРИСТОС Богочовек својом љубављу нека продрма наше целокупно биће, рађајући се као Богомладенац у пећини наших срца. То је прави тектонски догађај, који мења све из темеља. Јер не постоји ништа лепше ни фасцинантније кроз историју човечанства од лика Христовог. Христос се роди – Ваистину се роди! – поручује мати Герасима.
ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА ДЕТЛАК
Ова Божја кућа у селу Доњи Детлак сазидана је на остацима старог манастира, за који мештани верују да је изграђен у доба Стефана Драгутина Немањића, краља Срема, на самом прелазу тринаестог у четрнаести век. Директних трагова некадашњег манастира нема. Спалиле су га Османлије.
– У летопису дервентске парохије из Аустроугарске, тадашњи прота Томо Анђелић помиње да је у архиву парохије постојала Повеља краља Драгутина манастиру у Доњем Детлаку, украшена орнаментима, на осам пергаментних листова спојених у свитак, са краљевим потписом. У време Првог светског рата, она је нестала, објашњава свештенослужитељ Жељко.
За историјат манастира заинтересовао се и свештеник из Буковице, код Добоја, Вукашин Сировина, за своје време врло образован, и записао је да је у Детлаку постојао манастир посвећен преносу моштију Светог Николе. Верује се да је у манастиру писано и Јеванђеље из 1509. године, које се, наводно, налази у Националној библиотеци у Букурешту. С библиотеком је контактирано, Јевађеље из те године није нађено, међутим, то је покренуло истраживања. Тако је у Музеју СПЦ у Београду пронађен чувени Детлачки Евхологион (молитослов), рукописна књига из 1628. Сачињена је из два дела, а први је још старији – из 1550. до 1560.
– То указује да је предање које постоји о манастиру тачно и да је он био центар духовности овога краја, каже свештенослужитељ Жељко.
Данашња црква сазидана је 1909, а обновљена равно 100 година касније, када је и проглашена за манастир. Уз археолошки локалитет Амбарине, цео простор заштићен је као споменик културе. Међу онима који су значајно помогли обнову је и Средоје Новић, бивши министар из тог краја.
Вечерње новости
