Посљедње дјело у низу плодоносног стваралаштва младе дервентске књижевнице Александере Мариловић је збирка “Дуге ноћи у прогонству” која тематски припада једном не тако уобичајеном књижевном изричају – духовној поезији.
Потреба за стварањем духовне поезије произашла је из потребе за утјехом, каже Мариловићева, док ју је са друге стране као просвјетног радника и човјека увијек интересовало како се развија педагогија милосрђа.
– Човјек је трихотомно биће, а како др Милош Весин каже „Не бори се само душа са тијелом него се води и битка духова у поднебесју“. Одувијек сам осјећала да умјетност, којој сам заиста и предана у животу, није сасвим довољна. Спадам у ону групу људи која сматра да је свој дар добила крштењем, а поезија је само „покрет отпора“ за духовно јачање. Отуда осјећам одговорност према своме дару, открива.
Испод небеског свода живот нам поствља многа питања, а били религиозни или не, често од најмањих ногу осјећамо како овдје не припадамо или се једноставно не уклапамо, констатује млада књижевница.
– Међутим, једина моја намјера јесте да се као жена и пјесникиња бавим љепотом и само љепотом. Поносна сам на ову књигу јер је у њој уткан и мудросни вез племкиња пјесништва Жељке Аврић и Дајане Петровић, које су се са пажњом осврнуле на моју духовну поезију, због чега сам им веома захвална, истиче Мариловићева.
БЛАГОВИЈЕСТИ
У тихе Благовијести
Отворам прозоре широм.
Ти са правом Мајке
Рано, ох, рано ме пробуди
Да започнемо дан са малим
Онда већим и већим
Корацима.
Буди њежна према мени.
Као Мати, отуд, мораш знати:
Ја немам већег суда
Од ове, мене, овдје
Аврићева истиче да духовни свјет Александре Мариловић, поетизован у овом рукопису, није само религијски опредељен, те да се креће у безграничном простору који јесте благословљен Богом, али у којем се налазе и страх, тама и неверје.
– То је и простор сунца, ветра, тишине, неба, снова, трагања, покајања, светлуцања, али његовим бездном крстаре сјенке и утваре у потрази за човековим слабостима и у похлепи за крвљу. Мали је и немоћан човек да их савлада, али је велика његова вјера којом им се одупире. Поетски тон рукописа „Ноћи дуге у прогонству“ је смирен и узвишен, али топао и присан. Њен поетски израз сведен је и чист, интровертан али не и херметичан, лишен сувишних стилских уреса и празнословља. Њена поезија је тиха вода која руши све бријегове. У њој, али и у свима нама којима тече та иста ријека, описује рецензетнкиња.
Дјело, које је симболично окончано на Божић прошле године и објављено на Дан побједе над фашизмом прије неколико дана, носи дизајн корица Мирослава Наградића.
Иначе, Мариловићева је до сада објавила књиге поезије “Здравице утопљеника”, “Мираз у звијездама” и “Црвене ципеле на киши”, те роман „Комплекс госпође Бовари“. У књизи „Говорим другим језиком“ објединила је дио својих размишљања, колумни и есеја о веома сложеним и разноврсним темама, које су објављене у многим часописима, магазинима и зборницима.
Бројна гостовања
Управо дјело „Говорим другим језиком“ представљено је посљедњег дана марта у новоградској Библиотеци, док је поводом Свјетског дана поезије учествовала на обиљежавању 50. годишњице награде Стражилово и то као један од лауреата ове престижне награде.
Истим поводом, такође у Сремским Карловцима, учествовала је у Округлом столу на тему „Стваралаштво Ненада Грујичића“ у организацији „Бранковог кола“, а поводом 50 година од објављивања прве пјесме, 45 година од штампања првог издања пјесничког првенца „Матерњи језик“ и 40 година од Грујичићевог доласка у ову организацију и сарадње са Карловачком гимназијом.
– Овог пјесника је, као и сваког обичног човјека, снашло све оно најобичније и најкарактеристичније за његову земљу. А данас, у свијету књижевности, љубав према своме роду зове се јерес. Естетски шовинизам је на снази. За европске фондове ваљало је платити превелику цијену. Чини ми се да је увијек исто: своје поднебље и своје ближње волимо премало или погрешно, навела је Мариловићева.
Дервента Кафе
