Васо Мичић, један од идејних твораца и најзаслужнијих за изградњу спомен-парка у част више од 400 жртава усташког терора у Босанским Лужанима, добитник је овогодишње Захвалнице града Дервента.
Идеја за изградњу споменика није настала одједном, већ је дуго тињала жеља да се обиљежи страдање Срба са овог подручја у Другом свјетском рату, каже Васо.
– Спомен-парком смо одали почаст страдалима са подручја Лужанске парохије, односно из села Босански и Нови Лужани, Барица и Костреш. Постоји још Срба који су убијени практично у исто вријеме, јер су и они у Пожегу одведени само неколико дана касније, напомиње Мићић.
Спомен-парк је изграђен на мјесту пилане и млина гдје су усташе 24. августа 1941. године довеле 405 Срба мушкараца старијих од 16 година, а сутрадан су заробљене превезли у Славонску Пожегу гдје су их погубили.
– Иза овог споменика стоји доста труда да се сакупе имена страдалника која смо нашли у неколико извора, а нажалост списак он није коначан. Мјештани ових села су сваког 27. јула до 1986. године одлазили у Пожегу и одавали почаст на споменику који је тамо постојао до задњег рата. Како је он срушен, овај спомен-парк је сада једини споменик жртвама ових простора, наглашава Мичић.
Наш свештеник и мјештани су жељели да на одговарајући начин обиљежимо 80. годишњицу од овог страшног злочина и дошао сам на идеју да заједничким снагама уредимо овакво обиљежје у којем ће сваки страдалник добити своје мјесто, јер ти људи немају своје гробове, емотиван је Мичић.
– Циљ је био да их на неки начин оживимо, да народ зна шта се десило, јер човјек не умире смрћу него кад га забораве што смо изградњом спомен подручја спријечили. Почели смо да радимо, заједно са људима из ове четири мјесне заједнице, идеја је заживјела и успјели смо да од шуме за 90 дана направимо споменик, својим рукама, уз добровољне прилоге људи и подршку локалних заједница Брода и Дервенте, прича Мићић, додајући да су многи по 10 дана радили са тракторима и машинама, од дјеце и средњошколаца до старих, како би њихови преци добили заслужено обиљежје.
Идеја је била да сваки од потомака у спомен-парку засади дрво са свог имања и да се о њему брине, али је ипак свака жртва усташког терора добила „име“ и садницу тисе, хиљадугодишњег дрвета, дајући им тако вјечни живот.
– Спомен-парк се састоји од четири „острва“ која симболизују 4 села између којих су стазе у облику крста. У хришћанству постоји вјеровање да душа умрлог лута 40 дана, а иако је нашим погубљеним прецима требало је 80 година да нађу свој смирај, ми смо срећни.
Друштво и заједница је препознала Мичићево залагање, па је тако награђен и Захвалницом града и признањем Епархије зворничко-тузланске.
– Парк нисам направио ја, него сви мјештани наших села и свима нама припада ова Захвалница. Зато сам се и омишљао да ли да прихватим признања, јер је ово заслуга читаве заједнице. Али, прихватајући ову захвалницу нашу идеју дижем на један виши ниво и људи ће наш труд више поштовати и признавати. Захваљујем се мајкама, старицама, сестрама које су изнијеле велики терет и нас, насљеднике, извеле на прави пут и начиниле честитим људима. Поносни смо јер ни у задњем рату нисмо чинили злочине, упркос свему, истакао је Мичић.
Он је додао да је жеља свих мјештана да дођу да и преостале жртве нађу своје мјесто у спомен парку, као и да се нађе рјешење за одржавање споменика.
Дервента Кафе
