Жртве Чардака нису заборављене – ФОТО

У Спомен-комплексу у насељу Чардак данас је служен парастос за 37 Срба које су на Мали Васкрс 1992. године убили припадници Хрватског вијећа одбране и паравојних хрватско-муслиманских формација. Четрдесет Срба је одведено у логоре у којима су прошли тешка физичка и психичка злостављања.

Чардак је данима био у окружењу ХВО-а и паравојних хрватско-муслиманских снага, без воде и хране.

За три дана навршава се 31 година када је Чардак постао спаљена земља, нагласио је предсједник Удружења ратних заробљеника Дервенте Драго Кнежевић.

– На Васкрс, послијеподне, није било живог Србина ни читаве куће на Чардаку, све је било спаљено. Умјесто да се на Васкрс традиционално помолимо, регуларна војска Хрватске потпомогнута паравојним муслиманско-хрватским формацијама нас је напала, а данас их одликују због тога. Тог дана је нестала читава породица Живковић, убили су и Лазаревиће, Зориће и Ћудиће на кућним праговима, а потом наставили по Јасиковачи и Гаковцу, рекао је Кнежевић.

На мјесту на коме је подигнут Спомен комплекс Чардак пронађено је 19 тијела, док је у масовној гробници у хрватском гробљу пронађено још девет, а у муслиманском двоје Чардачана.

– Чардак је ипак жив, овдје се молимо, сјећамо се на страдале и преносимо на будуће генерације памћење како се никада не би поновило овакво страдање, поручио је Кнежевић.

Почаст жртвама je одао и градоначелник Дервенте Милорад Симић.

– Навршила се годишњица од страдања људи који су само хтјели бити код своје куће, на својим праговима и јер су били Срби. Изградили смо спомен-комплекс на којем се можемо скупити и споменути имена, одати почаст за много невиних душа. Не смијемо заборавити овакве трагедије да нам се не би поновиле, али морамо праштати, поручио је Симић, додајући да ће у наредном периоду помен убијеним Србима са чардака бити обиљежаван посљедње недјеље у априлу због обиљежавања злочина у Јасеновцу.

Борка Гуњевић, која је са супругом 1992. године била заробљена у логору у Дому ЈНА у Дервенти, истакла је да је тамо почињен стравичан злочин над Србима и да су се међу заробљеницима налазиле мајке са дјецом.

Гуњевићева је испричала да је у логору била притворена три дана, док је њен муж остао у заробљеништву.

– У Дому ЈНА су заточеним Србима радили свашта – ударали их, мучили, силовали. Били смо немоћни, свједочи Гуњевићева.

Она је испричала да је Алмаз Незировић мучио њеног мужа, ударао га до бесвијести, те да је са Азром Башић осуђен на малу затворску казну, док остали злочинци нису добили скоро ништа.

– Супруг ми је погинуо 19. јуна 1992. године током копања ровова на Томасовом брду. Овдје је почињен стравичан злочин. Ми смо били цивили, око 30 жена је било у логору, бојали смо за нашу дјецу која су била са нама, а Азра Башић је носила нож око нас и говорила да ће нас поклати, рекла је она.

Некадашњи логораш Момир Лазић захваљује Богу што је остао жив и присјећа се 26. априла 1992. године када је заробљен и одведен у бивши Дом ЈНА.

– Не дај Боже ником да доживи, незапамћена тортура, понижавање и све оно нељудско што се може урадити једном цивилизованом човјеку. Како сам преживео најбоље знам ја, моја душа и моји сапатници који су били са мном, испричао је Лазић.

Он је рекао да је, осим у Дому ЈНА, био и у Рабићу, у Пољу, али да нема тачну оријентацију колико дана гдје.

– Одвели су нам камионом у Жеравцу, гдје смо били на плус 40 степени, нисмо се могли окренути, без воде и хране. Био сам предвиђен за одстрел, али сам остао жив, додао је Лазић, који је након 75 дана проведених по логорима размијењен у Броду.

У знак сјећања на погинуле, цвијеће су положили породице погинулих из овог дервентског насеља, руководство Града и Скупштине града Дервента, делегације организација проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата, посланици Народне скупштине Републике Српске, представници Полицијске станице Дервента, те политичких странака.