Клуб историчара „Посавина“ се огласио поводом недавног гостовања Семира Османагића

Клуб историчара „Посавина“ се огласио поводом недавног гостовања Семира Османагића у дервентском Центру за културу изразивши став да се уступањем простора од стране јавних културних институција нарушава углед саме институције, као и науке.

Клуб истиче да је наука свој суд донијела када је ријеч о тзв. „босанским пирамидама“. Подсјећају да су геолошка истраживања „босанских пирамида“ извршена 2005. и 2006. године управо на захтев фондације Археолошки парк „Босанска пирамида Сунца“ Семира-Сема Османагића.

– Након тога је поднијет званични извјештај у којем се каже да је ријеч о класичним седиментима који се карактеришу слојевитом текстуром који су таложени у оквиру Зеничко-сарајевског базена током млађег миоценате и да је данашња морфологија Височице посљедица дјеловања природних ендодинамичких и егзондинамичких процеса у постмиоценском периоиду. Другим ријечима, никаква људска рука и никакве „пирамиде“ нису сазидане код Високог. Слична појава налази се и у Србији у мјесту Ртањ, стоји у саопштењу КИ „Посавина“.

Османагићево спектакуларно откриће „највеће тајне у историји човјечанства”, које је посљедњих година привлачило десетине хиљада туриста који су својим очима жељели да се увјере у проналазак новог свјетског чуда, потпуно је раскринкано у получасовној репортажи коју су за потребе једне телевизијске куће у Високом направила двојица научника из Енглеске.

– Они су пуна четири дана истраживали Османагићеве „ископине” на брду Височица гдје су, наводно, древни градитељи направили најмонументалнији споменик у људској историји. Геолог Дугал Џерам и археолог Хенри Чепмен закључили су на крају да у Високом не постоји ни “п” од пирамида. Угледни професори Британског краљевског института оптужили су Османагића за изазивање опште опасности јер је, како су навели, својом нестручношћу и аматеризмом озбиљно угрозио животе волонтера који свакодневно копају тунеле у потрази за „древним артефактима”, наводе.

Поред домаћих научника, свој суд је донио и др Захи Хавас, археолог, египтолог и бивши генерални секретар Високог савјета за старине Египта, наводећи у извјештају „да осим спољашњег изгледа, ово брдо нема никакве сличности са пирамидама у Египту“, наводе из овог удружења.

– О политичкој позадини је говорио и научник Данијел Џино, који се у свом тексту бавио и босанским пирамидама. Ријеч је о „открићу” Семира Османагића, бошњачког археолога аматера који је живео у САД, како га назива Џино. Османагић је средином прошле деценије изнио тврдњу да је брдо Височица, заједно с околним брдима око мјеста Високо у централној Босни, заправо комплекс пирамида стар 27.000 година. Иако су и локални и страни стручњаци то одбацили, Османагић је до данас наставио рад на „ископавању пирамида”, оснивањем Фондације „Босанска пирамида Сунца”. Иначе, на сајту фондације се, између осталог, може прочитати да је др Семир Османагић свакако најпродуктивнији свјетски предавач у области археологије и историје. Џино упозорава, међутим, да ефекат оваквих псеудоархеолошких подухвата не треба сметнути с ума јер је истраживање међу „бошњачким“ средњошколцима у Мостару показало да 88 одсто њих прихвата „босанске пирамиде” као чињеницу, наводе историчари у свом саопштењу.

Након изношења у јавност Османагићевих идеја и добијања значајних средстава власти Федерације БиХ, стручна јавност се огласила са јасном поруком – да овако произвољним и пристрасним тумачењима нема мјеста у науци.

– С тим у вези, Европско удружење археолога потписало је декларацију у којој се између осталог истиче да је идеја о босанским пирамидама окрутна обмана неупућене јавности. Феноменом „босанских пирамида” у својој докторској дисертацији позабавила се и археол Тера Пруит, која је дошла до сазнања да на „пирамиди Сунца” нема археолошких остатака и оруђа који указују да су поменуту формацију градили људи, нити да има трагова насеља у којима би они живјели, истичу из КИ „Посавина“.

Руска академија на коју се често позивају псеудонаучници или Петровска академије наука и умјетности (ПАНИ) из Санкт Петербурга је приватна организација, нешто попут удружења грађана.

– Да бисте стекли јасну слику о томе о каквој ”академији” је ријеч, довољно је погледати критеријуме за пријем и стицање звања академика. Кључни критеријум је садржан у сљедећој реченици: ”Издавање ПАНИ сертификата и дипломе врши се након плаћања чланарине”. На њиховој интернет презентацији дати су и обрасци уплатница који могу да се преузму. Дакле, врло је просто – уплатите тражену суму и већ сте академик, а осим звања академика у ПАНИ можете стећи и звање професора, наводе у овом удружењу историчара.

Укратко речено, основна карактеристика псеудоархеологије је симплификација објашњења и занемаривање оригиналног контекста.

– Псеудонауку прати догматско, умјесто критичког мишљења, губљење потребе за рационалном потрагом за знањем, селективни технолошки фетишизам, опсесија мегаломанским (обично неизводљивим) подухватима и мистиком, вјера у предетерминисаност и фатализам, слаба емпиријска основа науке и популизам. Односно, псеудоархеологија није само проблем науке по себи, већ и друштва у цјелини, како наводи Моника Милосављевићева у чланку Злоупотреба природних наука у (псеудо)археологији, закључују у Клубу историчара „Посавина“.

Дервента Кафе