Златним словима историју породице Ђенић из Дервенте и нашег града исписали су отац Стево, син Михајло и унук Мирослав, одликовани медаљама за храброст и пожртвовање.
Прво одликовање заслужио је Стево за храброст у Првом свјетском рату, док је син Михајло орден добио за пожтвован рад у служби. Ратни вихор прошао је и унук Мирослав, који је за учешће и храброст у посљедњем отаџбинском рату одликован медаљом мајора “Милана Тепића”.
У историји дервентске породице Ђенић и Дервенте трајно ће остати уписано да су три генерације одликоване медаљама за храброст и пожртвовање.
Као и већина Срба из ових крајева, Стево Ђенић 1914. године мобилисан је у аустроугарску војску. У јесен исте године заробљен је на ратишту у Галицији. Тада је породици уручено одликовање са образложењем да је Стево нестао у ратном вихору. Четири године послије, појавио се на кућном прагу и то са сребрном медаљом за храброст “Милоша Обилића”. Двије године послије повратка кући добио је и “Споменицу” као солунски добровољац.
– Они су се 1915. 1916. и дио 1917. борили под командом руске војске, да би 1917. одлучили да се пребаце на Крф гдју се опоравили били на Солунском фронту и потом ослободили ове наше територије. Вратио се кући 1918. године, заједно са својим кумом Јовичићем, који је био мобилисан, то је сад наше старо кумство, каже Мирослав Ђенић, мајор у пензији.
Захваљујући одликовањима Стево је добио земљиште, на којем је саградио кућу. О ратним подвизима дједа, Мирославу је причао отац, јер га се он мало сјећа, с обзиром да је умро на његов четврти рођендан.
– Кад се вратио из рата он је донио ту једну велику бритну, за њега је то била једна успомена, једини неки можда ратни плијен. У селу су га звали кад неко поломи руку да превија, да вида те ране, он је то знао како је био ратник годинама, па је то тамо научио, каже мајор Ђенић.
Не тако давне 1941. године за вријеме владавине НХД дјед је својом довитљивошћу успио да сачува ордење.
– Сакрио их је у врбу поред куће, гдје је била бара. То је било од 1941. до 1945, а кад је извађено, ове крпице које припадају одликовању су биле уништене, прича пензионисани мајор.
Слијед одликовања наставио је и Михајло, за пожртвован рад у служби добио је орден рада са сребрним вијенцом 1977. године.
Ратну голготу прошао је и Мирослав. Почетком октобра 1991. године је мобилисан, а три године послије постао је дио Мотајичког батаљона под командом команданта Недељка Сувајца. Готово да нема ратишта на којем се није борио за Српску. Са 35 година кући се вратио знатно мршавији и са сједом косом, али и са чином мајора. Из сјећања никада неће изблиједити дани проведени на Возући.
– Претрпили смо једну тешку офанзиву у шестом мјесецу 1994. гдје смо имали непрекидне борбе преко 50 дана. Тадашњи командант Армије БиХ је имао циљ и обавезу да пробије пут Завидовићи-Олово и да елиминише нас са тог дијела пута и долином криваје да то повеже. На нас и Вучијачку бригаду из Подновља, био је главни правац напара, али отрпили смо и успјели да то рјешимо, описује ратни ветеран.
Српски борци имали су каже велики морал да сачувају вјековна огњишта и да одбране своју дједовину. За учешће и храброст у Одбрамбено-отаџбинском рату одликован је медаљом мајора Милана Тепића.
– Заслужили су га многи, далеко од тога, ја ништа нисам био нешто посебно ни храбар, нисам био нека величина, био сам ту кад треба. Врло храбре људе смо имали. Кад сам видио ова дједова и очева одликовања, осјећао сам да сам у животу успио, и мени је било драго кад сам могао да ставим свој орден крај њихових, истиче Ђенић.
Посебна му је била част да учествује у стварању Републике Српске. Зато сваки девети јануар прославља као свој други рођендан.
– Република Српске је оно нешто за шта сам се борио, што цијеним, што ћу се борити увијек. Ми смо је створили, ова покољења иза нас траба да је чувају да је учврсте, њене ставове и да се боре за правду за владавину права, поручује Мирослав.
Ордење ће каже у аманет оставити неком од тројице синова да се не забораве храбри подвизи три генерације Ђенића.
РТРС
