– На Универзитету у Конектикату сам “Vice President for Research at the UConn health”, то укључује медицински факултет, стоматолошки, болницу и JAH lab, највећу лабораторију за генетска студирања на мишевима. Ту се открића дешавају астрономском брзином, каже, специјално за часопис “Слово”, др Раденка Марић.
Гордана Петковић Лаковић разговарала је са др Раденком Марић, професорицом и потпредседницом за научна истраживања на Универзитету Конектикат.
Члан сте Америчке асоцијације за унапређење науке (АААС), највећег светског научног удружења, са више од 120 хиљада чланова. Шта је све било неопходно да би се постало чланом једног тако угледног научног удружења?
– Потребно је да вас номинују, да имате номинацију од ваше школе, од особе које је већ “АААС fellow” и још две номинације од “АААС fellows” који су у вашој струци, али су из других школа, каже, на почетку разговора, др Раденка Марић. Морате да приложите десет ваших највећих публикација у току каријере и да објaсните зашто су то најважније публикације. Такође је потребно да приложите десет публикација које су највише цитиране. После тога АААС комисија разматра случај и бира вас на основу вашег достигнућа. Ја сам изабрана за „For distinquished contribution to thе field of nano-catalysis for clean energy, particularly for pioneering novel materials and synthesis approaches to achieve an optimized electrochemical interfaces“.
Током Ваше научне каријере бавили сте се истраживањем нових извора енергије, а колико нам је познато у тој области сте добитник бројних признања. Молимо Вас да за читаоце мало шире објасните делатност коју сте годинама обављали и у којој сте постигли светски значајне резултате.
– Бавим се батеријама и горионим ћелијама. Са тим активностима сам почела у Јапану када сам радила за Japan Fine и Toyota Motors, а наставила сам са тим радом као научник у Америци, прво у приватној фирми у Atlanti nGimat, а касније као вођа програма на National Reserch Cousule of Canada, Innstitute for fuel cell Innovation in Vancouver Canada, а затим као професор на University of Connecticut. Бавим се горионим ћелијама које Ceramik Center уграђујe у кола да би се заменио мотор. Ова кола су већ у производњи и крећу се на водоник уместо горива. Toyota већ има модел, Toyota Mirai, који је у продаји.
Након одласка из Београда, десет година сте провели у Јапану, наредних пет година у САД, а нових пет година у Ванкуверу, одакле сте се 2010. поново вратили у САД где сте професор на престижном Универзитету у Конектикату. Каква су искуства у научном погледу у те три развијене земље, где сте највише допринели науци којом се бавите?
– У Јапану сам пет година радила магистарски и докторат, а после тога сам остала још пет година у радном односу. Након тога смо одлучили да се преселимо за Америку. Искуства су различита. У Јапану је фокус на перфекцији и грешке се не толеришу. У Америци је фокус на иновацији, профиту, и да се технологија што пре развије и прода. У Канади је акценат на колаборацији са индустријом и како да цела економија бенефицира од иновација. У Америци, као професор сте све, и предавач, и научник, и иноватор. Ја сам покренула и своју компанију коју сам ставила у други план пошто сам јако фокусирана на посао Vice President for Research, Innovation and entrepreneurship, који тренутно радим. У овој улози помогла сам да се направи 40 компанија које су направљене од технологија развијених на факултету.
Године 1989. завршили сте Технолошки факултет Универзитета у Београду… Молимо Вас повуците паралелу са тадашњом Југославијом, односно данашњом Србијом из које сте пошли у велики бели свет и мало осветлите чињеницу да наши људи стекну диплому и знање у Београду, а тек су признати у некој великој земљи, што није само Ваш случај…
– Данас је наука као и све остало глобализована, не познаје границе. Када сам студирала имала сам феноменалне колеге и стручњаке и одличне професоре. Неки су отишли из земље, а многи су остали. Још сам у контакту са неким од њих, али сви ми кажу како је код нас тешко бавити се науком и да нема средстава. Покушaла сам да помогнем неколицини и да их доведем у Јапан да би добили прилику да сарађују са Јапанским институцијама. Мислим да је у том пољу моја колегиница др Оливера Милошевић највише остварила. Моја сестра Тања Ђекић Живковић је такође завршила наш факултет и врло је успешна научница и менаџер у Холандији. Наука не може да достигне високи ниво ако немате средстава за опрему, а данас наука и технологије напредују астрономском брзином. Ја сам на Универзитету у Конектикату Vice President for Research at the UConn health, то укључује медицински факултет, стоматолшки, болницу, и JAX lab, највећу лабораторију за генетска студирања на мишевима. Ту се открића дешавају астрономском брзином. Наши научници су јако вредни и креативни и врло брзо успеју када имају доступ свим тим техникама. Наши најбољи научници су у Brookhaven National Lab, Argon National lab итд. и са њима сарађујем. Једноставно, овде је то много другачије него код нас јер је америчка економија заснована на иновацији. Код нас се чуде када чују да су научници милионери и билионери. Ја баш ових дана радим са једним таквим, Eric Schadt, амерички математичар и computer biologist. Он је декан на Icahn School of medicine at Mount Sinai и CEO мултиmилионске компаније SEMA4. Пре тога је направио још четири компаније и пласирао их на маркет.
Да ли сарађујете са научним институцијама у Београду?
– Раније сам сарађивала са колегиницом др Оливером Милошевић са САНУ док сам радила у Јапану, али последњих година не. Сарађујем са италијанским Универзитетом Politechnico di Milano, Израелским Technion, и немачким Frauhofer Institute.
Колико и како научници Вашег ранга могу помоћи сиромашној отаџбини у било ком погледу?
– Мени је циљ да омогућим нашим студентима да дођу на размену. Наша влада треба да уложи средства у науку и да сагледа бенефицију науке. Верујем да сви ми, који смо отишли, желимо да помогнемо нашој земљи и нашим научницима у земљи. Ја нисам добила утисак да се наука код нас цени. Када сам у Југославији преко лета не могу да прочитам нешто у новинама о научним открићима или нашим успешним људима. Наша деца треба да се образују и да верују да је знање богатство и да са знањем можете да направите богатство. Ја сам у Америци основала Maric foundation и спонзоришем студенте који раде магистратуре и докторате на мом факултету. Наука отвара многа врата и то је јако важно да људи код нас разумеју. Код нас су научници јако мало плаћени, не постоји производња, економски раст, стварање нових компанија. Научници нису уважени од друштва тако да ни народ и младе генерације не виде никакву бенефицију од науке.
ПОРОДИЦА НАЈВЕЋА ПОДРШКА
Молимо Вас наведите нам у најкраћем Вашу биографију.
Рођена сам у бившој Југославији у тада Босни и Херцеговини, град Дервента, што је данас Република Српска. Ишла сам у медицинску школу и напустила је после треће године. Положила предмете гимназије и уписала Технолошки факултет.
Радила сам за Српску академију наука и уметности као млади научник пре него што сам отишла у Јапан. У Јапану сам завршила магистарски и докторат и родила три сина. Имала сам дивне српске пријатеље у Јапану који су и данас наши пријатељи и виђамо се сваке године. После Јапана сам наставила каријеру у Северној Америци. Никад се нисам ничега плашила и била сам спремна да учим и нове језике и нове технологије и да идем у нове изазове. Наравно, све то не бих успела без подршке породице, мужа и деце. Највећи ослонац у животу су ми моја родбина и пријатељи у бившој Југославији и свугде по свету где их имам. Ако се горионе ћелије напајају са водоником ја се напајам са њиховом љубављу за мене.
Разговарала Гордана Петковић Лакић/
Часопис Слово