Париз – једна утјеха у тоталној биједи свијета

Инспирисана посјетом грандиозном Паризу наша списатељица Александра Мариловић нам је својим сјајним и јединственим стилом писања приближила “град свјетлости”, његову љепоту и знаменитости, раскош и биједу…

Прозор један гледа у друге

Већ је увелико прошла поноћ када сам се јурњавом опраштала од Париза. Дани су овдје дужи. Жељела сам што више да упијем и удахнем. Гледала сам у прозоре с лупом срца. Једни су се већ угасили, а други бацали свјетлост кроз шарене витраже. Кафана узвишеног назива Revolution већ је била закључана. Класне разлике у граду свјетлости нису осликане. Оне су угравиране. Тетовиране. Бијелцима овдје не траже лична документа.

Мимоилазећи увелико пијане туристе, тражећи смијернице, коначно сам дојурила у својим жутим сандалама пред зграду на којој је стајала плоча – Maison de Victor Hugo. Један бескућник се пробудио. Остали су дубоко спавали.

Отприлике, десетак бескућника чувало је праг овог писца који је својим страницама прославио француску архитектуру и Богородичину цркву – Notre Dame (Наше Госпе). Задњих шеснаест година живота је овдје провео. Пошто је био колекционар старог и необичног намјештаја, ту се може пронаћи и једна занимљивост –  писаћи сто на коме четверо људи може истовремено да пише.

Препустили смо бескућнике њиховом праведничком сну, па и сами кренули кући, исти да потражимо. Кроз прозор сам гледала Трг Републике. Ову ноћ није било протеста…

Возећи се кроз ноћ, сјећања су ме навела на аутобиографску књигу Нико и ништа у Паризу и Лондону у којој писац Џорџ Орвел оставља свједочанство о сиротињским четвртима у Паризу. То су мјеста гдје се скупљају ексцентрични људи који су запали у усамљенички, полулуди калуп живота. Биједа их особађа устаљених стандарда понашања као што новац ослобађа људе рада.

Има једна велика утјеха у тоталној биједи…То је олакшање, готово уживање, када постанеш свјестан да си заиста на дну. Толико си причао о томе да ћеш начисто да пропаднеш – и гле, пропаст је ту, и можеш да је поднесеш, а то битно смањује стрепњу.

На питање која му се импресија појавила након читања Орвеловог романа Нико и ништа у Паризу и Лондону – одговор једног читаоца био је кратак и јасан: “Било ме срамота да једем једно недељу дана”. Дивећи се улицама Париза, мислила сам на све младе људе којима је ускраћена слобода путовања на овај или онај начин.

Али пошто сит гладном никада неће научити да вјерује, тако и данас у предграђима Париза, последњем прстену његове руке, постоје мјеста у која полиција никада не залази или прође са упаљеном ротацијом. Овдје углавном живе мигранти и нека од ових насеља нису повезана са жељезницом ни магистралом.

– Неки мигранти се туку испред зграде. Мрзи ме да устанем. Гледаћу сутра.

Ово је записао је наш афорстичар Предраг Рашула (Инжењер Књижевности) који је и сам боравио у сличном дијелу града а кога смо имали прилику упознати у Паризу. Један је од Четири јахача србокалисе а уз пиво сам му наговијестила како ћу га споменути као дјелић Париза у своме путопису. Сјећам се како је Љуба Ненадовић писао само о сусрету са Његошем обилазећи Италију.

– Нека остане тајна гдје сам тренутно у иностранству, али морам рећи да нисам задовољан темпом радова на Нотр Даму! – дискретан је на друштвеним мрежама.

Vous êtes belle

Пјесник Јован Дучић записао је како се Париз разликује од свих других градова у свијету по томе што у њему никада нисмо потпуно несрећни. Париз је толико сјајан да се пред њим све личне биједе губе као ништарије.

Истинoљубивост ових редова сам осјетила у два тренутка: крстарећи Сеном и гледајући како мноштво људи безбрижно на њеним обалама плеше салсу.

Затим, попевши се на Монмартр, највиши дио Париза са којег се види цијели град. Овај дио града је био центар боемског живота. Красе га бројни ресторани и сувернирнице. Застала сам пред огледалом на коме је писало – прекрасна си.

Купујем разгледнице у ситне сате. Двадесетих година XX вијека слобода изражавања је и даље била једна битка када је у питању људско тијело. Порнографија је у Паризу била нелегална али су мушкарци размјењивали разгледнице са оскудно обученим женама.

Знала сам и то  како је овим улицама пролазио и патуљасти сликар Тулуз Лотрек, стални посјетитељ кафана, циркуса и јавних кућа.

Ноћ је. Иза нас је базилика Светог Срца као дјелић мјесечине. Ми сједимо на степеницама и  гледамо како људи плешу, а цијели Париз свјетлуца на длану попут свитаца када их  дјеца  затворе  у теглу.

И ти заборављаш, и на то пиво у руци, и на своје мисли. Постајеш дио пријатног вјетрића који ти додирује листове и косу на врху града који ти је дао дио неба заувијек, како је својевремено морао осјетити и сам Џони Штулић.

Говориш ми о идеји
О патриотизму генерације
Да ли је то скуп интереса некорисних људи
Или нешто вриједно робије

– Не знам, Џони. Питај ме, боље, неки други пут.

Прва готичка црква

• Ето, француски владари су толико далеко били од свога народа а гледај, данас почивају окружени црнцима – говори ми пријатељ приликом уласка у готичку базилику Saint – Denis.

Овдје су сахрањени готово сви француски краљеви и њихове породице. Свјетлост се разговара са каменом. Дјечије гробнице су представљене анђелима који уносе јастук упокојеном чеду.

За вријеме Француске револуције многи гробови су отворени и уклоњени. Тијело погубљене Марије Антонете – прве жртве пропаганде преливено је кречом. Иако овдје не почива њено тијело, ипак, ју представља једна биста лијепе женске, богато окићене фигуре.

Клупе су празне, изгледа у овоме тренутку нико од посјетитеља не осјећа потребу да се помоли. Наташа, моја сапутница сјела је да послуша концерт двоје младих људи који свирају у катедрали. Онако, најопуштеније. Добро звуче.

Иако сам задивљена начином на који готичке катедрале остварују свјетлосне ефекте, не осјећам ни мрвицу духовности на овоме мјесту. Разгледала сам са радозналошћу посјетитеља и изашла.

Слично сам осјетила стигавши пред Версајски дворац. Није ти ово Версај – у Паризу важи ова изрека, уколико се троши сувише електричне енергије и пали много сијалица.

Овдје се шеткао Луј XIV свима добро познат по своме кићеном укусу, а уз њега „неопходних“ 6 000 служинчади међу огледалима, фонтанама и зеленилом. Ми смо, ипак, радије заузели бусију у феноменалном оближњем пабу.

Лувр – један од највећих свјетских музеја

Лутајући Лувром осјећала сам се попут  сиромашног студента из радничке породице који посматра много богатије колеге и пита се: откуда им све ово? Нити једног тренутка нисам заборављала своју културу. И даље сам јој се дивила, мада сам је погледом варала.

Вјеровали или не, бројећи стопе, по Лувру смо прешле једанаест километара. И опет смо успјеле обићи само дјелић музеја. Тачније – протрчале смо кроз музеј попут дјевојчица које у филмовма јурцају некаквим непрегледним здањима у својим новим, љетним хаљинама.

Сликар Модиљани је сматрао како  у Лувру вриједи посјетити само египатску културу.

На мене, ипак, највећи утисак оставља скулптура Психе и Купидона у љубавном загрљају. Као да је неко просуо млијеко и чудом начинио ове невјероватне прелазе: његова рука преко њене дојке, залеђен пољубац тек у слутњи, преламање тканине и крила.

Ово дјело нам поставља заправо питање: плашимо ли се емоција?

Наиме, Афродита, љубоморна на љепоту Психе, наређује сину Еросу да ју погоди стрелом помаме према најружнијем човјеку на свијету. Али како то по правилу бива – погодио је себе сопственом стрелом. Психу одводи западни вјетар – Зефир у цвјетну долину гдје ју уз све обиље служе невидљиве слуге. Ноћу је посјећује непознати младожења. Она се заљубљује и даље не знајући ко је у питању. Осјећа неодољиву жељу, посматрајући га док спава и сасвим случајно капа врућ восак са свијеће њему на прса и буди га. Док Ерос покушава одлетјети, она га хвата за глежањ и пада ломећи тако своје срце. Ерос, такође, лежи болан у прсима (покапан воском, вољене).

Мона Лизи сам тек махнула између бројних фотоапарата. На одјељењу шпанског и мароканског сликарства сам опазила један млади пар како комуницира на шпанском језику. Све ме ово подсјетило на постратну сцену када је моја мајка препознала свој карирани капут на жени која је испред ње корачала. Иако јој је био итекако неопходан у томе тренутку – није ниједним гестом дала до знања како зна да је у питању њено власништво…

Ипак, вратићу се на тезу коју нудим у самом наслову – добра ствар овог гиганта јесте у томе што културу готово цијеле планете можемо разгледати као један велики породични албум.

Мислила сам да познаје град а онда смо ипак залутали

Нисам сигурна да ли сам сликара Модиљанија прво завољела због његовог поетичног живота или  кроз љубав једне од мени најдражих руских пјесникиња – Ана Ахматове.

Сједили су под његовим великим црним кишобраном у Луксембуршком парку и напамет казивали Верлена, писала је Ахматова.

Био је пристојан, али то није била посљедица кућног одгоја него узвишености његовог духа. Цртао је моју главу с украсима египатских царица и плесачица и чинило се да је посве занесен великом уметношћу Египта. Водио ме гледати стари Париз иза Пантеона, ноћу при месечини.

Како кажу, овог сликара је најлакше препознати кроз очи његових жена. На гробљу Пер Лашез, користећи све могуће мапе и помоћ публике, једва смо га пронашле. На споменику ријетки посјетиоци остављају оловке и боје. Ја сам му одлучила пренијети поздраве од нашег завичајног умјетника и шапнути једну тајну. Међутим, као што пушачи никада немају упаљач, тако ни просвјетни радници немају оловку. Док сам све ово пискарала, мазнула сам његову оловку у своју торбу.

Срећом, на вријеме ме упозорио да је и вратим.

Лицем уз лице – Балзак и ја

Јурећи гробљем Пер Лашез и мислећи на то колико желим да га нађем – нашао је он мене. Потпуно непримијетна биста, као да ме сама у једном тренутку позвала да подигнем главу те уочим једног од својих првих узора. И разочарења у писце. Гутајући својевремено класичне друштвене романе, потпуно погрешно сам мислила да су књижевници јако мудри људи који имају одговор на сва питања и како ћу и сама стећи животно искуство читајући књиге! Итекако погрешно.

Ипак, писци реализма нису никада заташкавали једно – да они немају одговоре на сва наша питања него да само осликавају друштвене појаве које су и сами уочили.

И сам Балзак, често је био у болесничкој постељи (вјерује се) зато што је превише писао. Тражио је одговоре, изгледа, ништа ни сам није знао. Баш као ни ја.

Не журим са душом да остарим како бих сазнала.

Тигар и снијег на паришким улицама

Потпуно сам убијеђена како се све на овој планети потрудило да се ја у овоме граду осјећам као у прозрачној чаробној кугли из које само сипа и сипа… Тако је и било док смо Наташа и ја, љубитељке филма Тигар и снијег сједиле, пијуцкале кафу: док су посвуда у Европи расле температуре на нас је пао „снијег“. Био је то бехар са околног дрвећа. Замео је пут, наш сто, упао у кафу, украсио нам косу, шврћкао по нашим љетним сукњама. До овог момента мислила сам да  овако нешто може бити само филмска сцена талијанског редитеља Роберта Бенигнија.

У поменутом филму главни јунак је професор књижевности и поетична душа. Јако је заљубљен у жену која му говори да ће бити заједно уколико на истом мјесту појаве тигар и снијег…

Шта се даље десило, погледајте сами.

Истина је у покрету и ништа је неће зауставити

У кући Емила Золе посјетили смо музеј посвећен чувеној афери Драјфуз, која је крајем деветнаестог вијека потресла Француску. Писац Зола је био жртва судске и антисемитске завјере 1894. године. Стајала сам пред његовим рукописом ОПТУЖУЈЕМ који је био упућен ондашњем предсједнику Француске – Феликсу Фору у коме власт оптужује за антисемитизам.

Писца натурализма – Емила Золу јавност је доживљавала као скандал – мајстора, чије су књиге равне порнографији. Сматрао је људско понашање збиром друштвених околности и психолошког устројства личности. На карикатурама је приказиван најчешће као свиња.

…

Родне градове и вољене људе нисмо никада умјели или могли изабрати. Један наш глумац неком приликом је изјавио како је привилегија родити се у Паризу. То су мале људске таштине, све ми се чини. А таштина је, управо, краљ будала, слична ономе кога спомиње Виктор Иго у своме роману.

И да, вратила сам се кући плићег џепа и дубљих очију.

Путопис књижевнице
Александре Мариловић