Василије Поповић, рођен је у старој свештеничкој породици у мјесту Мајевац између Дервенте и Добоја 4. маја 1860. године, а 1908. године изабран је за митрополита бањалучко-бихаћког. Недавно се навршило 115 година од његовог устоличења и 85 година његове смрти.
Његов отац Симеон био је окружни протопрезвитер дервентски и парох у Мајевцу, па је Василије основну школу похађао у Мајевцу и Дервенти.
Након основног школовања уписује богословију у Београду коју завршава као један од најбољих студената, са одличним успјехом. Тадашњи архиепископ и митрополит
Сава Косановић га додјелио за капелана остарјелом оцу, а за ђакона га је рукоположио у Прњавору 24. августа 1884. године, а два дана касније у Дервенти за свештеника.
Своју свештеничку службу вршио је у Мајевцу, а поред свештеничке службе био је и учитељ у школи у периоду од 1. септембра 1884. до 30. јуна 1885. Након тога предавао је у српско-православној основној школи све до 1. децембра 1887. када је изабран за пароха у Градачцу.
Митрополит зворничко-тузлански Дионисије (Илијевић) га је 6. новембра 1888. поставио за окружног протопрезвитера у Градачцу, да би на приједлог митрополита сарајевског Ђорђа (Николајевића) именован је за првог члана и савјетника Конзисторије Сарајевске, а ову дужност је обављао све до свог избора за митрополита бањалучко-бихаћког.
Такође, био је уређивач званичног органа црквене власти “Дабро-босански источник” (1894) као и управитељ богословског училишта у Рељеву (1. новембар 1894. – 22. јануар 1898). На приједлог надлежног епископа, цар Фрањо Јосиф одликовао га је витешким крстом Франц Јосифовог реда (Каисерлицх-öстерреицхисцхер Франз Јосепх-Орден).
Свети архијерејски синод Цариградске патријаршије изабрао га је за митрополита бањалучко-бихаћког 10. јула 1908. У монашки чин ступио је под именом Василије 16. августа 1908. у манастиру Житомислић, а за архимандрита је произведен 21. августа 1908. у цркви Светих бесплотних Сила у Сарајеву.
Хиротонисан је 28. септембра исте године у Храму Силаска Светог духа у Бањој Луци.
Након уласка српске војске у Бањалуку 21. новембра 1918. митрополит је одслужио благодарење у част побједе српског оружја. Овом приликом је изјавио да су ослободиоци својим јунаштвом “надвисили Краљевића Марка, надмашили Старину Новака”.
Умро је у Окучанима 11. новембра 1938. Прво је сахрањен у храму Светог великомученика Георгија на Петрићевцу, а након подизања нове Саборне цркве у Бањој Луци, после Другог светског рата, пренет је у ову цркву.
Посмртне остатке бањалучког митрополита Василија Поповића усташе су извадиле из капеле на Петрићевцу код Бање Луке, капелу срушили, а митрополитове остатке пренели на сточно гробље – мрциниште на Влашком Бријегу и тамо закопали.
О митрополитиу Василију Поповићу писао је и хаџи Дарио Дринић у прошлогодишњем “Љеропису православље”.
Дервента Кафе
