Више од 80 година протекло је од Сабора у Добоју, једног важног политичког догађаја за Србе у Босни и Херцеговини, а због нескривених претензија током бурне историје, посебно за многа мјеста у Посавини, међу којима је свакако и Дервента.
Од настанка заједничке државе 1918. године па све до њеног распада један проблем је био доминантан за сваку владу, а то је тзв. “Хрватско питање”. Тежња за аутономијом и издвајањем из Југославије нарасла је падом владе Милана Стојадиновића и доласком Драгише Цветковића на мјесто премијера. Послије дугогодишњих тензија и напетости проблем „Хрватског питања“ ријешен је у авусту 1939. године, а ово „рјешење“ од стране монаристичког режима кнеза Павла створило је непоправљиву штету Србима који су живјели на простору новостворене бановине Хрватске, па тако и Посавине и Дервенте.
На велико изненађење свих политичких фактора у земљи кнез Павле је удовољио свим максималистичким затјевима Влатка Мачека, вође ХСС-а и представника Хрвата. Нова Бановина настала је спајањем Приморске, Савске, Врбаске и дијела Дринске бановине, а у њен састав ушли су Дубровник, Брчко, Шид и Илок. На тим просторима остало је преко 800 000 Срба који нису могли да се помире са новонасталом ситуацијом.
Територијални затјеви нису једино што су Хрвати добили споразумом „Цветковић-Мачек“. Новоформирана бановина добила је широку аутономију у прикупљању пореза, просвјети, школству, и тиме постала држава у држави. Оваква широка аутономија и отворена тежња за издвајањем из заједничке државе довела је до стварања и фудбалске репрезентације бановине, а даљим одредбама споразума било је предвиђено и увођење Хрватске куне као јединствене монете и избацивање југословенског динара.
Како све ово није било довољно, нова бановина крајем 1939. године добија и паравојне формације – тзв. „грађанску и сељачку заштиту“, која је била под директном контролом ХСС. Иако на први поглед безопасни одреди грађанске и сељачке заштите за кратко вријеме се наоружавају лаким пјешадијским наоружањем (карабин М39 и револверима), дјелују потпуно самостално од југословенске полиције и отворено се називају „Хрватском војском“.
Новонасталом политичком ситуацијом највише су били забринути српски прваци из дијелова Врбаске бановине која је споразумом припојена Хрватској (Дервента, Градачац). Своју забринутост и незадовољство саопштавају већ у новембру 1939. преко својих народних посланика кнезу намјеснику Павлу, међутим режим у Београду остао је потпуно равнодушан и ријешен да не одустаје од споразума са ХСС-ом.
Своје јединство и националну освијешћеност Срби су показали на сабору у Добоју 31.12.1939. године. У Добоју су се нашли представници свих просвјетних и грађанских удружења Срба из цијеле Босне и Херцеговине и једногласно одбацили стварање Бановине Хрватске, али и даље распарчавање Југославије и умањивање српских жртава из Првог свјетског рата. Међу најпознатијим учесницима сабора били су историчар и академик Владимир Ћоровић, Епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ и угледни правник и адвокат др Стеван Мољевић.
Читањем излагања свих учесника сабора тешко можемо остати равнодушни према емоцијама и осјећањима које су имали према јединству нашег народа, жртви која је поднесена за слободу и уједињење, али и вјероватно знатижељом зашто је за овај велики скуп српских првака одабран управо Добој. Чињеница да Добој у Врбаској бановини не представља већи привредни и административни центар већ само среску испоставу, а тек од 1934. постаје среско мјесто не иде у прилог одржавању овог значајног скупа. Одговор је због првог концетрационог логора у Европи у Првом свјетском рату, Добој је имао много већи значај у тадашњој Краљевини, наиме цијели међуратни период сматран је мјестом највећег страдања српског народа са простора Аустроугарске. Добој је све до другог свјетског рата за српски народ је мјесто страдања „Босанска голгота“, „острво Видо Босанских Срба“, како га често назива Владика Николај Велимировић а ријеку Босну због бацања лешева логораша у међуратном периоду често називају „Босанска плава гробница“.
Делегати из цијеле Босне и Херцеговине на Сабору доносе резолуцију којом одбацују сваку сецесионистичку активност и траже поново успостављање Врбаске-савске и Приморске бановине у границама до августа 1939. године. Нажалост догађаји који су настали за нешто више од годину дана (рат, стварање НДХ, геноцид и истребљење) показали су колико су представници Срба били далековиди и јединствени на сабору у Добоју, а колико је режим предвођен кнезом намјесником био слијеп, глув и наклоњен Хрватима.
Овај значајан политички догађај за српски народ остао је готово у потпуности заборављен. Велелепна и обновљена зграда Соколског дома у Добоју у којој су засједали учесници Сабора и у којој су донијели резолуцију, спомен плочом на улазним вратима чува успомену на судски процес који је у њој вођен и који је осудио више од сто Срба родољуба на казну стријељањем у септембру 1941, стоји без свједочења о овом значајном скупу који се одиграо под њеним кровом.
Настанком НДХ усташке власти нису равнодушно гледале на учеснике Сабора и већ у априлу и мају 1941. су поједине учеснике из Дервенте и Добоја ухапсиле и стрељале због учешћа на Сабору, а слична судбина задесила је и остале делагате.
Сљедеће године штампана је и књига „Сабор у Добоју“ која је сачувала успомену на овај важан догађај, па тако у уводном дијелу можемо сазнати да су му претходили одвојени састанци тадашњих српских и муслиманских организација у Сарајеву – потпуно различитих схватања која су у неку руку остала актуелна и данас. Такође, издање на крају садржи и списак делегата у којем можемо видјети да се међу више од стотину делегата налази и двадесетак из Дервенте, Појезне, Доње Лупљанице и Лужана, као и да се у име Дервентског среза Сабору обратио свештеник Илија Берић (страна 19.).
Дервента Кафе
