Mile Kitić otkriva za Informer.rs da je u mladosti veoma teško živeo, da nije imao novca ni za hleb, ni za garderobu i obuću. Pevač je u svom rodnom selu Cerane kod Dervente imao veoma loše uslove za život, toliko loše da čak nisu imali ni struju, pa je morao da uči pod svećom.
Kao dete ste živeli bez struje. Koliko vam je bilo teško?
– Sada kada mi na sat vremena nestane struja jer popravljaju nešto, hoću da poludim, a ranije mi je to bilo normalno. Najteže je bilo zimi, kada su kraći dani, pa se u 16 sati smrkne. Učio sam pod petrolejkom i svećom, u krevet sam išao već sa prvim mrakom. Tek je 1963. godine struja došla i u naše selo.
Da li ste bili gladni i bosi, s obzirom da ne potičete iz imućne porodice?
– Bili smo sirotinja, ali je za hranu bilo jer je mama sve pravila. Jedino što nije bilo para. Odem u školu i vidim oni kupuju zemičke i neke kolutiće, a ja to sebi ne mogu da priuštim. Ponekad nam mama da neku kintu, a ja jedva čekam da u školi na odmoru kupim što i druga deca. Nekada mama ode u grad i donese hleb iz pekare – somun, a našoj sreći nikad kraja. Zdrav sam u ovim godinama jer sam se zdravo hranio kao mali. Tada nije bilo pesticida ni bilo čega drugog. Majka nam je plela stvari da imamo šta da obučemo, a odlazila je i u Derventu, gde nam je kupovala već nošene stvari sa pijace. Polovne pantalone, trenerčice… Od obuće smo imali samo opanke i gumene čizme. Ali ja se ne stidim toga. Živeli smo pošteno.
Zbog teškog života ste i očvrsli…
– Čim u aprilu okopni sneg, ja se bos skinem. Sad bih umro. Tada sam igrao fudbal bos, pa kada opalim nogu o kamen ili koren drveta, palac se rascveta, a ja samo uzmem prašinu i stavim da stane krv. To je zdravo ranije bilo, a sada bi se inficiralo. Bili smo bosi po ceo dan od aprila pa sve dok ponovo ne padne sneg.
Jedan od učitelja iz vaše osnovne škole vam je pomogao da uplovite u muzičke vode…
– Tako je. Bogoljub Kaloperović je bio prekretnica u mom životu. Predavao mi je u osnovnoj školi nemački i muzičko. Bio sam po nekim takmičenjima i on me je među prvima prepoznao kao pevača. Kada su bili organizovani roditeljski sastanci u školi, mi spojimo klupe, ja se popnem, on svira harmoniku, a ja pevam svim roditeljima. On me je usmerio na to da pevam izvorne pesme, sevdalinke…
Osnovnu školu ste završili u selu, a srednju?
– U Sarajevu. Roditelji su bili u Americi dve godine, a ja sam živeo sa braćom, dok nisam završio osnovnu školu. Najstariji brat, koji je već živeo u Sarajevu, video je da sam počeo da ganjam curice i da postajem problematičan, pa me je pozvao da dođem kod njega i nastavim da se školujem. Upisao sam saobraćajno-tehničku školu, a uporedo sam se prijavljivao na razna takmičenja za pevača amatera. I svuda sam pobeđivao. Imao sam sreću da tada žiri nije mogao da se potplati, sve da im na sto baciš milion maraka.
Sećate li se prve tezge na kojoj ste zaradili veću svotu novca?
– Bilo je to 1969. godine, kada me je angažovao upravnik jednog restorana da pevam za Novu godinu. Te noći sam zaradio više para nego što moj brat na poslu zaradi za dva meseca. Imao sam 17 godina i pitao sam se: “Šta ću ja sa ovolikom lovom!?” Krajem srednje škole počeo sam da sviram bas gitaru i napravimo bend “Prinčevi”. Svirali smo oko Sarajeva igranke, bilo je mnogo curica. Na kraju sam završio srednju, položio prijemni za DIF, ali nikada nisam krenuo na fakultet. Okrenuo sam se kafani jer je tamo bilo lepih žena, konobarice samo njišu, a bilo je i para. Dođu curice, a ja glavni baja u kafani.
Kako pamtite život u Sarajevu?
– I u Sarajevu sam bio glavni baja. Otac mi je kupio “Folksvagen” sa zatamnjenim staklima. Prvi sam imao alarm na automobilu u gradu. Jedne noći je nastao čitav haos u gradu kada su neke devojke aktivirale alarm. Došli su vatrogasci, policija, jer niko nije znao šta je.
Kako ste shvatili da je muzika profesija kojom želite da se bavite?
– Kod nas u kraju su se svirale šargijice (male tambure, prim. aut.) i ja sam već sa pet-šest godina počeo da sviram na njima. Bio sam glavna atrakcija u selu, svirao sam po slavama. Imao sam 9 ili 10 godina kada je u naše mesto došao prvi traktor, pa me jedan čovek Sreta Rauković postavi da sednem pored njega i ja mu ceo dan sviram šargijicu, dok on ore. Naučio me je da pevam sve neke bezobrazne pesme, poskočice poput one “Mala moja, kad bi ti ga puko, ni ferguson ne bi ga izvuko”.
Kada ste zaradili prvi novac?
– Sa devet godina, upravo na šargijici. Imao sam cilj da prikupim novac kako bi vakcinisao svog psa. Tada su ubijali kučiće koji nisu vakcinisani zbog besnila i ja sam se uplašio za svog psa. Otišao sam na jednu slavu, tamo zaradio pare i trčećim korakom došao do kuće. Sav zadihan sam rekao pokojnom ocu Boži: “Zaradio sam pare da ne ubiju Žućka, hajde da ga pelcujemo”.
Milojko Mile Kitić je pjevač narodne i turbo folk muzike i jedan je od najpopularnijih pevača na području bivših jugoslovenskih zemalja. Već više od četiri decenije bavi se muzikom. Mile Kitić je rođen 1. januara 1952. godine u selu Donji Cerani kod Dervente u Republici Srpskoj, a živi i radi u Beogradu.
Njegovi najpoznatiji hitovi su „Kraljica trotoara“, „Vuk samotnjak“, „Zlato, srebro, dukati“, „Čaša ljubavi“, „Mogao sam biti car“, „Plava ciganka“, „Šampanjac“ i mnoge druge koje publika sa Miletom u glas peva na svakom koncertu.
Izvor: https://www.biografija.org/muzika/mile-kitic/.
Moj zemljak Mile je legenda i tako je kako i kaže. Jedino je pogriješio oko dolaska struje u selo jer je struja u Donje Cerane došla 1969 godine. Izuzev ako tada nije živio u Štrpcima gdje je struja došla ranije.