У Народној библиотеци „Бранко Радичевић“ вечерас је отворена изложба „Звонари слободе: Михајло Пупин и Владика Николај“, посвећена двојици српских великана који су били уз Србију у најтежим тренуцима, несебично дијелећи добро и зло са својим народом.
Изложба је, заправо, настала према истоименој књизи ауторке Александре Нинковић Ташић, за коју коаутор Бранислав Станковић каже да је „вратила Пупина у Србију“.
– Михајло Пупин је човјек који је вјероватно понајвише задужио српски народ, али је поприлично скрајнут у образовном систему. Као мали био је говедар у селу Идвора у Банату, док је владика Николај, рођен у селу Велић код Ваљева, стасавао чувајући овце. Један је постао велики научник, други монах, а када су се нашли, нашем народу је било боље, истакао је Станковић, кустос Музеја у Шапцу, који је овом приликом одржао прави мали историјски час.
Николај Велимировић је образовање започео у манастиру Ћелије, одакле је отишао у ваљевску Гимназију, гдје постаје најбољи ученик. Његова крхка конституција одвела га је у Богословију, умјесто у жељену Војну школу, а докторирао је на Старокатоличком факултету у Берну.
Обојица су, сваки на свој начин, дали велики допринос борби српске војске у Првом свјетском рату. Владика Николај био је уз војску на ратиштима, а уз државу као дипломата. Због свог витешког односа према непријатељима и обновљеном гробљу њемачких војника у Битољу, одликован је од Адолфа Хитлера, што се често злоупотребљава као аргумент против њега.
Велимировић и Пупин су се срели први пут 1915. године, када је владика, након Лондона, отпутовао у Сједињене Америчке Државе. Српску мисију у САД-у је предводила Јелена Лозанић, ћерка чувеног дипломате Симе Лозанића и супруга Џона Фортингама, који је краљу Александру дао 50 милиона фунти стерлинга у злату за обнову Србије након Великог рата.
Са друге стране, као успјешан иноватор, Михајло Пупин је био изузетно богат човјек, а када је Србија требала ратни кредит, заложио је сву своју имовину као гарант.
На једном од двадесетак изложених паноа, налази се и говор који је владика Николај, по повратку из САД-а, одржао у лондонској катедрали Светог Павла на Видовдан 1916. године, као први и једини човјек који није припадао англиканској цркви. Пупин је сматрао да је Велимировић најважнији српски црквењак након Светог Саве, те да нико никад није урадио за Србију колико он у Првом свјетском рату.
Пупин и Велимировић настављају сарадњу и у међуратном периоду, а када је Николај постављен за епископа Жичког, Пупин је дошао у Чачак да присуствује његовом рукоположењу. Он је послао новац за обнову манастира Жича и за набавку најбоље штампарија која се могла тада купити, што је само мали дио његових небројених доброчинстава.
Захваљујући Пупиновом пријатељству са предсједником САД-а Вудроу Вилсоном српска тробојка се виорила на Бијелој кући и другим значајним установама, као једина страна застава икада.
Станковић је истакао да су Пупин и Владика Николај најбољи путоказ српском народу и данас.
– Они су космополитски националисти, људи који су се потпуно остварили у свом животу. Михајло Пупин је био професор на Колумбија универзитету који је одшколовао 5 нобеловаца и учествовао у оснивању НАСА-е. Владика Николај је био хришћански геније и светац, човјек који је одликован од најрепрезентативнијих теолошких установа и институција и који је одбранио неколико доктората. Све што су стекли захваљујући свом раду, оставили су свом народу, открио је Станковић, додајући да се то не смије заборавити.
На изложби су и приказани панои са фотографијама и писаним документима о раду и дјелу Владике Николаја и Михаила Пупина, као и људи који су помагали и утицали на њихов рад, а заинтересовани изложбу могу погледати наредних 20 дана.
Дервента Кафе
